Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Рођена сам 08. јуна 1987. године у Суботици. Тренутно живим... не знам ни сама на којој адреси. Једно је сигурно – мој дом је у Србији. Студент сам Правног факултета у Новом Саду. Радила сам са децом при цркви, зарад боље и здравије нације. У слободно време слушам етно музику, волим да посетим музеје и дворове у ком се граду задесим. Ишла сам дуго година на драмску секцију, где сам стекла непроценљиво знање. Због тога сам данас овде, као члан књижевног клуба ,,Свети Сава” . Урадила сам неколико промоција књига. Била сам модни консултант и модел модне агенције „The Fashion Academy“.
ЗЛАТНИ МОЈ...
,, У име љубави ћу доћи, пошто те хоћу!“
Седела сам у тишини, склупчана у мојој омиљеној фотељи. Тако су ме затекле ове твоје речи. Занемела сам. Не умем да објасним како, али ја нисам могла никако да одреагујем. Само сам осетила нешто дубоко у себи да се јако радује. Неки мали дух у мени је био толико срећан да нисам могла ишта да одговорим. Није био човечуљак који скакуће у месту. Баш прави дух. Трчао је брзо кроз празне и сиве ходнике, својом радошћу је све постало лепо као у најлепшим сновима, пробудио је нешто у мени, неку живост. Живан. Испунио ме је. Одједном све се променило у топлу златну боју. На лицу ми је нарасто очаравајући осмех, али и даље без гласа. Без осмеха би тада била као маслина без уља. Први пут су ме обузела тако јака осећања.
Да то није можда љубав? Да, чудим се. Изгледа да ја никог пре тебе нисам волела. А тебе... Овако ћу да ти признам: знаш оно, када смо на неколико корака је-дно од другог? У тој близини, опет себе не разумем. На овом пољу баш се не сналазим. Тело ми је сведок жеље. Просто задрхти, ако не кренем ка теби. Макар изабрала најдужи пут, важно ми је да кренем. Срце туче, мала сам ја за њега, хоће да искочи. Сирото, не знам на који начин да му помогнем, да га смирим.
Или ми је оно компас? Или је нашло свој миран залив? Или бесмртност? Можда не жели да нестанеш? Веруј ми, не желим ни ја.
Бели облаци. Небо се од њих не види. Пахуља паде, једна овде једна онде. Мрак се надвио над градом. Заиста је јако лепо, поготово кад су улице лепо осветљене са разноврсним светиљкама. Ах, тако је романтично... Ја сам се увукла у мој омиљени капутић. Полако ходим, а снег све брже и брже веје. Корак ми полако хвата његов ритам. А у мислима сам у једном од мојих омиљених градова… Готово да нема никога напољу. Глуво је доба, али ја чујем Моцартову симфонију. А не могу да му одолим, плешем, и плешем, занос ме све већи хвата.
Хајде, придружи ми се...
Што ме питаш, зашто сам те извела напоље, вани, под звезданим небом? Да те подсетим на нешто наше... Хоћемо ли да отплешемо последњи валцер? Не изненађуј се мојим питањем, јер даме бирају. Снаћићеш се, не брини, у најмању руку ја ћу водити...
Па зар је толико прошло од нашег претходног плеса? Хеј, па шта се десило у међувремену код тебе… и код мене? А , баш је лепо било теби... Мени? Па било је лепих и тужних корака... Тужни су баш знали да ми уздрмају тло под нога. Али као што видиш, добро плешем, што значи да сам више него добро... Не смем се предати, није то за мене. Трудим се да будем јача од сивила...
СТУБ СРАМА
Боже, признајем, јесам - крива сам! Крива, што нисам била као сви анђели, које си нас Ти једини саткао. Крива, што сам свесно прошла поред једног твог правила... ,,Поштуј оца свога и матер своју”... Јер, заиста ти кажем, нисам могла да поднесем толики терет... Крива, што сам се одала својим осећањима! Крива што нисам победила себе, што не знам да управљам сама животом! Крива што нисам конзервативна! Крива што волим, волим и волим све што је лепо, што не могу да одолим чарима својих снова! Крива што сам била отворена! То ми је било једино оружје... Мислила сам да кад већ немам куд, да бар то употребим, рекох себи сигурно ће неко стати испред мене, лицем у лице... Али признајем и то да сам сваки пут бежала у црквену порту не би ли нашла утеху од толиког зла на земљи, ту сам се осећала заштићеном. У твом рају сам уживала у цвркуту птица ушушканих у гнезда када поздрављају зраке сунца кроз крошње дрвета, а сад... Сад када ћу бити осуђена, одбачена, седећу и даље на стубу срама и у даљини ћу слушати тужне звуке виолине... Већ ми је јако хладно, од кад како си са мене скинуо бели сатенски плашт. Зима ми је, зато сам овако скупљена у положају као у мајчиној утроби. Е, да и то што кажеш, бар да знам какав је осећај мајке у утроби њеној. Ето, нисам то заслужила...
Знам, нико неће смети да ми приђе... Нико... Већ ће ме крајичком ока немо посматрати издалека и у себи препознати исту жељу као моју, али ће се уплашити пред блеском Твога сјаја као упозорењем, и само ће наставити даље свој корак. А други ће пак, пролазити уздигнуте главе и уперенога прста на срамнога анђела недостојног Твога благослова и милости. Бићу мирна... Прихватићу све! Да ми опет даш прилику да живим и по мерилима својим, опет бих све исто чинила, не бих ни ћуд ни длаку променила.
Боже, морам ти признати још један мој грех, пре него што га уопште и починим. Саткао си ме подједнако од љубави, нежности, истине, мудрости, лудости, поноса, опреза, вере, стидљивости, слободе, страсти и лажи! Хм, толико осећања на једном месту, да није превише? Кроз осмех Ти још ово изговарам. Хоћу да ти кажем, да нећу имати мира дуго, управо због оволико особина међусобно испреплетаних. Оне се узајамно подижу, активирају, бојим се да ће разорити окове туге које ћеш ми ставити на нежне укаљане руке.
А када неко поред мене остави плаву ружу, знаћу где ми је место. Где сам доспела. То ће бити мој пораз.
Опрости ми, Боже.
ТИШИНА И ТИ
Хоћу да се отргнем овом загрљају! Нисам жељна хладног загрљаја животног слуге и господара – тишине. Не желим га! Хоћу тебе! Само тебе! Знам да сад не можеш да се створиш ту, покрај мене, али... Толико бих волела да ме топлим загрљајем усрећиш, нежним пољупцем у моју слепоочницу опустиш згрчено тело, твоје руке да ми пруже сигурност, топлину, нежност, дланове је Он створио тако танане, да се лаганим спајањем могу читати и преносити узбуркана осећања... Срце закуца све јаче и јаче, твоје куца као моје, и нежно заводљивим мушким гласом изустиш кроз тек мало отворене усне: ,, ... недостајеш ми... “.
Прихватам тишину, једино ако нас она растави од целога света и дочара нам наше снове.
МОЛИМ ЗА РЕЧ
Неправда увек боли. Да би исправили ту неправду, ту грешку, морамо се борити за наше мишљење, нашу реч. Било кад и било где. Ако је то у оквиру наше породице, замолићу за реч од мојих родитеља, ако је то у друштву обратићу се њима. У оквиру мање друштвене заједнице решићу мањи проблем. Али за проблем већих размера и који је од јавног значаја молићу за реч у јавности. Јавност и мноштво људи може да помогне, чак да то и буде најмање – биће од великог значаја.
Овогодишњи избор за песму Евровизије је био неправедан. Нажалост, политика двеју држава у оквиру једне државне заједнице је утицала на песму, раздраганост и весеље народа који се налази под једним те истим небом. Песма је та која је оджала један мали народ јуначке крви на брдовитом Балкану, песма је јединствени начин да искажемо своју реч. Песма је та која треба да нас зближи, здружи и збратими. Са песмом смо преживели и најстрашније ратне периоде, једино нас је она одржала. А политика је борба за власт у којој се улази без и мало милости према другоме. Политика је разорила нашу земљу због туђих интереса себичних људи, а обичан народ који је до сад трпео сва понижења и психичка разарања себичних моћника, моли за реч, али нажалост, чује се али нико то не схвата. Правда је увек на страни истине, поштења и части. Истина се не може скрити, ако је лаж маска истине та маска ће кад тад спасти и нестати. Откриће се право лице, искрени ће бити задовољени, али ће са друге стране неке и заболети, јер истина боли зато се и прикрива. Суштина се очима не да сагледати. Искрени ће бити поштовани и уважавани, имаће част коју нико не може да им оспорава. Или чак да манипулише њима. Њихов глас ће се далеко чути, а њихова правда ће бити задовољена.
Политика светских моћника нам је дугих дванаест година оспоравала учешће на изборима песме Евровизије. Вратили смо се на “велика врата”. Песма је на крају тријумфовала, правда је била задовољена. Показали смо Европи и свету оно најквалитетније што Србија може да им понуди, показали смо им лепоту песме која је представљала историју , а самим тим је и она ушла у историју. Наши представници су освојили публику широког аудиторијума за три минута. Слобода је нешто што се показало као необјашњиво политици, никада политика неће бити тако моћна као слобода изражавања речи у песми. Колико се политичари показују моћнима, они уствари само покушавају да то буду, неки су покушали да политиком владају петсто година па нису успели. Они могу да буду фигуре неке државе, али никада неће имати слободу и моћ коју има народ.
Можда и због тог разумевања не желе да дају право на реч, можда је и неки други разлог. Увек ће постојати разлог само да се одрже тамо где хоће. Народ је тај који треба да буде задовољан, како би цела нација била срећна.
Песма се компонује због народа, а он је једини меродаван жири. Њему не треба још неки члан жирија, јер је он потпуно самосталан. Оно што политика поквари, народ, сиротиња раја, тешком муком може да исправи “криву Дрину”.
(пролеће 2006.)
ИСКРЕНО - КАО ТИ
Дуго се нисмо видели... Oсврнем се око себе, схватим, да нажалост, нас позиви раздвајају... Kад само помислим да моја самоћа и неповереност могу да се изразе годинама док тебе нисам срела... Разочарење као опекотина је био њихов повод, ах, па зато сам на почетку онако гледала са стране, унаоколо а никако у плаветнило твојих очију...
Ниси ме подигао са дна Љубави тако да си ме узео за руку и увео у најлепши свет, већ само речима непрегледним као најјачим оружјем... Са њима си сузбио сву таму...
Чак, и кад се све више присећам, нико ми није као ти угађао... Теби ништа не смета код мене... И опет, шта год да урадим, ти ме наградиш... Чак и ако сама са собом нисам задовољна...
Све ово знам иако си ми само то прећутао... Знам, препознајем, надасве сам сигурна, јер те онај искрени, најискренији дечачки осмех открива... Неке ствари за које никада ниси марио, само пролазио мимо њих, уз мене си их прихватио... знао си колико мени значе...
Мислим да на свету не постоји реч која би описала мој осећај дивљења...
Тēлe
Како смо слични. Више него слични, скоро сасвим идентични… Импулсивност. Можда нас је баш она спајала. Па на крају раставила. Због ње смо били бржи од времена. Имала сам тајну коју бих ти можда тек сад открила, она ме је онако знала тиштити. Хтела сам, кад се све добро заврши у том мом свету, да те обрадујем, али ето, испечила се овај пут твоја деградирајућа импулсивност. Да бар ниси...
Сломила ме је. Чак сам помислила, да никада се нећу због ње подићи и блистати оним истим старим сјајем. К’о што ми рекоше то је твоја судбина. А ја кажем - и то је живот, изборићу се, нећу дозволити да толико поклекнем. Сад тек схватам да сам ти много тога хтела рећи. Једино према теби нисам била Ледена лејди. Да ли осетиш моју топлу сузу кад ми кваси јастук? Да ли те некада посети мој лик у сну? То ја молим мога анђела чувара, да твог анђела посети... Молим се богу за нас... А онда у сред ноћи ознојана устанем и крикнем твоје име... Па чврсто загрлим јастук, замишљам како ослушкујем твоје срце. Немогуће да је само у мени толика љубав. Немогуће да је једнострана. Сигурна сам, да телепатија и из твог срца ствара сада већ платонску љубав. И тако дочекам зору.
Ма где био, на било ком континенту, знај да моја љубав пламти. Још ће бити жара. Јер такву си ме волео, таква ћу и остати. Жарићу и пленити са мојом харизмом.
ВАПАЈ
Сама сам. Опет сам сама. Да, то сам она права ја. Сама. Не жалим се, од рођења је тако. Вучем карму из прошлости. Али нећу да ми душа буде сама. Нисам се томе надала, а опет... Па дешава се. Мада, од горег увек постоји горе. Сигурно има душа које никада нису осетиле сродност. Али ја јесам. Нећу бити похлепна.
Овако често закључим, али...
Ја сам та која ни сањала није да ће ово рећи, а камоли да ће ми се изнова понављати. Толико сам постала зависна од тебе. Од свих наших успомена, изговорених речи, погледа, загрљаја. И колико год то све данас био прах и пепео, покушавам да све то оживим. Не знам како ти, али ја из дана у дан све више верујем да ће ипак одатле изронити Феникс. Верујем. Нада ми је ту. Ту у срцу. Мислила сам, да сам је заувек изгубила. Али ми се вратила још већа када сам, као ти што си ми ти не давно написао, посетио место које смо волели.
Ни ови непрегледни месеци и дани за нама ништа нам неће значити, кад будемо шетали оним најлепшим сокацима. Још увек памтим ту понуду за шетњу. Нисам је заборавила. Одужићу ти се, једном.
