Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Moji su iz Like trbuhom za kruhom, stigli u Trepču (Kosovo), gde sam i rodjen 2. jula 1941.g.
Izbegli pred Nemcima, bez prava na povratak posle II Svetskog rata. Kolonizirani u Bačkoj u Bačkom Brestovcu izmedju Sombora i Odžaka. Od 3.maja 1963.g. živim i radim u Subotici. Penzioner sam. Radni vek sam proveo uz automobile. U mladosti sam pisao, ali...
Peru se vraćam u poznim godinama. Prvu knjigu pesama objavio sam 2006.g pod nazivom: "Dok šetam pamćenja". Ove jeseni izašla je iz štampe moja nova knjiga: "Verujte".
Član sam Književnog kluba Subotice.
Dok šetam pamćenja
ulicom beskraja,
u ropcu misli
nenadanog nasrtaja.
Jauče zla kob
umirućeg dana,
na rastanku večeri
tminom savladana.
Pepeo prosut
ulicom sećanja,
prašina u očima
sagorelih osećanja.
Turobni zavežljaj misli:
Šta će? Da li će?
Pravac naših htenja.
Smračiće? Svanuće?
Da li je nebo zvezdano
jednako njegovo i moje?
Zašto starijim bratom
govorim misli svoje?
Zašto na svakom mestu
i u vreme i nevreme,
starijim bratom
moram nositi breme?
Zašto?
Zašto šetam pamćenja?
Ulicom beskraja,
u ropcu misli
nenadanog nasrtaja.
SRAMOTA
Šta je to sramota?
Kad nešto mora da se zamota,
a ne sme da se odmota.
Kad mora da se sakrije, pokrije,
a ne sme da se otkrije.
Sramota je u nama, oko nas,
davno, juče, danas.
Sramota je u gladi, ratu,
kad uzmem zemlju i kuću bratu,
kad sestra sestri ne popušta,
kad ljude savest napušta.
Sramota su napuštena ognjišta,
u njima umesto ljudi bunjišta.
Često je govor sramota
i kad se piše mora da se zamota.
Sramota! Sramota!
Da se zamota!
Ne sme da se odmota!
Mora da se sakrije, pokrije.
Ne sme da se otkrije!
U nama, oko nas.
Davno, juče, danas.
O, oče, oprosti što ne znam
gde počivaš i da li u miru?
O, oče, oprosti trenutke mladosti,
oprosti suze koje ne uviru.
Oprosti, ja opraštam, al kaži:
Kaži mi, kaži svoje kajanje...
A šta je naš kratki život,
za ono što je večno trajanje?
Znam, škrt si na rečima bio.
Neuk da spoznaš dubine tajne.
Naivan, previše dobar društvu,
sve mu poklanjaš i oči svoje sjajne.
Išao si nemirom života svoga.
Na putu trnovitom ti se ne snadje.
Skretao si i levo i desno,
često su ti tonule ladje.
Da li ćemo se ikad više videti?
A tamo gde si i ja ću stići.
Hoću li ti moći pružiti ruku?
Hoću li moći kao ocu prići?
Krv voda nije i ne može biti!
Zašto živote, zašto to radiš?
Zašto orodiš ljude, zbližiš?
Gurneš ih u ljubav, pa ih onda zavadiš.
O, oče, oprosti što ne znam
gde počivaš i da li u miru?
O, oče, oprosti trenutke mladosti,
oprosti suze koje ne uviru.
PUT
Da li je to krivudava staza
pred tek prohodalim detetom?
Da li je to krvava bogaza
pred srpskom sudbinom ukletom?
Da li su to korpe sa decom,
umesto sedla na konjskim sapima,
ili majke, proklinjući rađanje,
koje su pogledom u przno pratile satima?
Da li su to tri brata
od majke jedne u crnom?
Jedan se moli,m drugi se klanja,
a treći ništa ne shvata...
Ili je to Kosovo, sinj, Zadar,
Lika, Krajina....
Ko zna koje čišćenje, Vojvodina.
Sve majke rađaju svoje, a srpkinje kadar.
Ili je: Padajte braćo,
Na Gazimestanu, Veče, Kolo,
Na Drini ćuprija...
Sve sivo i tmurno naokolo.
Ili su to prozori nagoreli
od sobe spavaće i dečije?
Srbi su gubitnici okoreli,
pa valjda će nešto biti nečije.
Da li je to krivudava staza
pred tek prohodalim detetom?
Da li je to krvava bogaza
pred srpskom sudbinom ukletom?
KOLONA
Kolona,
kojoj se kraj ne vidi,
kolona,
koje treba svako da se stidi.
Kolona,
pomešanih dece i staraca,
kolona,
najvećih životnih udaraca.
Kolona,
gde trakore voze deca,
kolona,
napuštena od Boga i sveca.
Kolona,
koja budućnosti nema,
kolona,
zbog koje savest dreme.
Kolona,
patnje, bola, jada i suze,
kolona,
kojoj se sve, pa i mladost uze.
Kolona,
koji put u veku obnovljena,
kolona,
kojoj je samo staza promenjena.
Kolona,
koju ravnodušno gledaju svi,
kolona, ko smo i kakvi smo to mi?
Kolona,
zbog čega, šta su to zgrešili,
kolona,
zašto su ih samo tešili?
Kolona,
bez nadanja,
kolona,
teških stradanja.
VOZDIGNI
0, Kosovo! Suzo neiskapana, zenico isčupana!
Obnevidelo u tami krvnika,
Postojbino, kolevko u ognju i
maču!
Zvezdo padalice, jecaju
slavuja polomljenih krila.
Proplanku sreće, šumo boli.
Rasčerečeno ! Raspolućeno!
Bistra vodo krvlju izaprana.
Umom pomračenim.
Vozdigni!
U božuru cvetu
prah i pepeo.
Zaveštaj!
Ikone svete,
obasjaj.
Zavetom
zavetuj raba.
Prostri mu odar
u nebo da uzleti,
da oseti milost
praha otaca, Boga.
Dugom rasteraj
sve što rastavlja
nebo i zemlo,
prah i pepeo,
ikone,
kpajputaše
i pamćenje.
Gromom udri
a munjom sažeži
pamćenje
kratkopamćenika,
silnika.
Oduzmi nečoveštvu ne
Podari ga umorn.
Urazumi nerazumne.
Ne zadaj boli.
Vozdigni!
Vozdigni raba svoga!
