Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Rodjen 22.06.1957.g. u Bečeju, završio srednju stručnu školu - smer upravni tehničar u Subotici i upisao Fakultet političkih nauka smer Medjunarodno pravo, ali zbog zaposlenja i osnivanja porodice isti ne završavam ( imam odslušane dve godine).
Radio na mnogim poslovima vezanim za stručnu spremu ali i honorarno kao novinar, urednik programa na lokalnoj tv, impresario u oblasti kulture (slikari, muzičari, kulturno umetničko društvo).
Pesme su mi objavljivane u zbornicima na kojima sam učestvovao i bivao nagradjivan i pohvaljivan, a takodje imam i veliki broj neobjavljenih pesama.
Jesen je. Veče vrata za danom zatvara. Tišina.
Zao duh noći se budi, Hekata će u lov poći.
Vrišti krv u venama a život dug kao godina,
do kolevke, ulicom zaborava, sudba će doći.
Pijani vetrovi laju na raspuklini obraza
i zvonki šamari miluju izloge napuštene.
Uspavani sati padaju kao šaka poraza
u praznini praštanja glasovi za tuđe dubine.
Zebe prosta misao na raskrsnici osećanja
proteklo vreme ne umanji jakost kazanih reči
a molitva čiste zemlje i vode kao trajanja,
kao zvezdana prašina u komadu duše ječi.
Ove su godine kraće od nekih budućih dana
i leto je davno dogorelo u drhtaju pakla
zadahom gorke samoće, muljem vajanih usana.
Autogram ispod jedne noći u odsečku stakla.
Čuje se zvono života, a na samo korak je dno,
zbegovi sećanja i oparano nebo istine.
Prošlo vreme i ruke uvele, ne zaslužuju to
jer večnost mladosti, ljubav i nada ovu noć čine.
PITAM PONEKAD
Da li moje misli lude ponekad tebi dopiru
dok bele daljine skrivaju plave oči tvoje?
Da l’ ti umorne zvezde šapuću ovu nežnu liru?
Da l’ će vetar ljuti, doneti sve poljupce moje?
Da li ljubav uzavrela u kapima tihe kiše
obasipa telo tvoje – božanstveno telo žene!
Priča li ti zujna breza priču kada se zanjiše
da umesto krvi bolne, ti strujiš kroz moje vene.
Šapće li ti mesec sneni našu staru uspavanku,
dok miluje tvoje čedno telo kroz puste prozore?
Budi li te i sad slavuj, svojom pesmom na uranku.
Oj, knjeginjo sa pustare, svih izvora plavi stvore.
Da li i sad primaš poziv uzavrelih mojih strasti
malo čedna, više bludna, samo ćuti budi moja!
I tada ću srećan ja pred tobom na kolena pasti
nestvarna, ti lepoto, sazdana od duginih boja.
GRIZEM IZGUBLJENE VETROVE
Dan nečujno navlači zavesu
dok iz haustora i ulica praznih
proviruje suton.
Ako se previše bude protegao
izaći će iz sebe na drugu stranu
potrošene noći.
Gutam otkucaje sa starog tornja
grizem neke meni izgubljene vetrove
u tvojoj kosi.
Prostreljena suza u dnu oka
priča stare priče prašnjavih albuma
i razbacanih uspomena.
Potroši svoje zagrljaje na mom ramenu
da se šašavo lud ove jeseni
uselim u tvoje priče.
Nisam mogao dati da me odnesu
iz tvoje, jutrom prozeble utrobe
u mesečev zaklon.
Još bih ponekad godini pobegao
da se sa sedima na proleće potpišem.
Da li ću moći
da se u vodu tvog krvotoka pretvorim
i izgrebem portret u tvoje snove.
Ljubav mi prosi
na sparušenoj reci ždralova i tuge
gde si ostavila otisak mirisa
za neka sećanja.
Ne ličim na kopiju, ni praznu zamenu
za vrelinu istopljenog ti vremena
što na prošlosti liče.
GORČINA
Zgužvala se neka tišina u mene
pa sam noć sunovratio u dno zenice.
Slušam kako misao sa gluvim vremenom
deli poslednju ruku dnevnih karata.
Ćutim i gutam a strah puštam
da dušom k’o skitnica tumara
traži da sažaljenje račun sastavi,
da olovnu kuglu sa dna utrobe
iskopa, i u plavetnilo srca ispali.
Gorčina, jastuk pelina, se skupila u grlu
nedâ da se isplačem kao čovek.
Znam da sam negde glupost napravio
samo ne znam na kojoj raskrsnici
i dalje pretražujem kontejner praznine.
Bože! koliko se tu smeća sakupilo?
Ulični čistači u žutom se smeju,
ja zdravicu dižem praznom rukom
i slušam odjek svog krvotoka.
Udaljavam misli od ispletenih reči
kad zamor svrati na još jedno piće.
Gledam kako mi ruke dijalog vode
sa licima stranim od sutra kod kuće
ne slušam ih, samo vetra glas
pokreće listove dnevnika života
a ja se nadam da negde u meni
nevinošću čednom u jednoj senci
šoljom istine moja ljubav spava.
ZAGRIZI KOMAD ZAGRLJAJA
Krvožedno se tražimo na stazi sanjive noći,
sluđenom igrom umorno je nebo leglo da spava.
Na tebe se lajanjem oglase zakasnele pijane zvezde
dok mi na zgužvanom ramenu odmara tvoja glava,
da li da sažvaćemo tinjajuće jutro,
ili do bestraga već danas trebamo poći?
Ždralovi su svu noć stado oblaka poljem gonili,
praskom vetra vraćali tvoje srce zalutalo.
Još su pred nama nekontrolisano bežale iskre strasti
i vreme je zaborava na kuhinjskom satu, posustalo.
Dok pijemo staklasto vino crvenih usana
krikom su tvoju priču jutarnji petli, branili.
Razbežane dane što slede, šetam godinu i šetam drugu
hranim ranjenog orla zarivenog u moju utrobu
a u prozoru odraz neke senke što se na put sprema.
Uvukla se tajna tvog prvog greha u ovu sobu
kao žigosana ptica što ti reči krade.
Oteraj sve iz prošlosti, mene uzmi za slugu.
Zagrizi komad zagrljaja što ostavih u vratima uspomena
i podigni me kada se sapletem o veliko ništa.
Neka me grle tvoje bele ruke kao prosta samoća
danas kada stadoh na pola svoga pozorišta.
Ti, budi moj znak pitanja, budi svest što kapa,
budi jutro i noć, i budi poslednja opomena.
SONET ŽENI
Plovim ko ranjena zver ulicom stida
na uglu se vije orkan crnih seni,
drhti ruka ispružena jednoj ženi
maskom suza što me čeka iza zida,
i da li je deo boje moga vida?,
kad izranja na ustalasanoj peni.
Nazubljeni vali vrište sad u meni
razbijen ležim podno večitog hrida.
Utisnuti trag asfaltom mračne laži
prosejano gazi stranputicu jutra.
Milovanje ruke čedne, jošte blaži, -
samo ćuti, osmehne se, nešto traži.
Sede kose srebrnog se plaše, sutra
srce bedno, – tek umrlu reč mi kaži.
ČINIĆU TI ŠTO PROLEĆE ČINI TREŠNJAMA
Nikad me ne ostavljaj praznog i samog
u svitanje i prvo javljanje žute jeseni
dok u suznoj rosi, oči snova otvaram
ti rukama ljubiš krvotok u meni.
Oko mi se sklopilo oko tvoga struka
a ruka, zatvorena između mora i tuge
pruge i vozovi su za neke daleke letove.
Oblak sa nogama nekog sivog vetra
kaže da si od svega bila stvorena
i dok ti istim vetrom tiho uši ljubim
pijanstvu ostaješ k*o sluđena opsena.
Jauci su ukrstili bičeve u meni
u tebi, telo stidljivosti sad milujem
i čujem iz duše ti raste korenje noći.
Pogasi trave, zgužvaj mrak i pljuni dan u lice
neka se preko tvoga imena misli dozivaju,
seljančice i knjeginjo moja,
pod tobom se bele noći decembra prolivaju.
I činiću ti što proleće čini trešnjama
jer po nama padaju pitanja od dima
a zima kao broš visi u tvom oku.
Ponekad mi deluješ tužna kao putovanje
dok ti se srce sklapa kao ljiljan ljuti,
a u duši ti se davi prolećni sumrak,
otresi prolaznost i kad me ljubiš, samo ćuti.
Usne mi kao pauk žedan, prođu po tebi
ne bi da i ovaj dan u meni osedi,
mada sam i ja užasno star,
a veruj vredi hteti,
stvarno vredi tebe,
tako nepristojno i bezobrazno voleti.
NEDOZRELI ZUBI U DNU SRCA
Zavijutak tvog bučnog osmeha još mi govori
plavičastu misao pomalo umornog detinjstva
dok mi škrto kroz proceđene snove tišine
pričaš o tome kakva si bila dok nisi postojala.
Tamni lešnici tvojih očiju seju prašinu nevinosti
zato sam sebe radi, okrenuo kožu naopačke
i kao u nekom izbledelom lavirintu noći
osluškujem neobuzdani opasač tvojih uzdaha.
Štedro kradeš iz mene neke ljubavi bezimene
i raspuštenim jezikom uspavljuješ svitanje
a vidim plavog leptira što ti na trbuh sleće
da snuje, već se i u tebi i u meni nemir senki čuje.
Zemlja snova ima svoj početak u očima tvojim
i moja je nežnost izatkana sva od molitve,
tek ponekad pogledom zapnem za kišne oblake
tražeći ti ime pisano slovima od dima između zvezda.
Već sam pomalo umoran od usamljenosti i tuge
dok radost u meni grize tvoje usne od šljiva
piješ me kao oluja jer u tebi leži beskrajna žeđ
daj me pusti da razgovaram sa tvojom šutnjom.
Pomeri se jutrom jer mi na očnim kapcima stojiš
isparalo se sunce od tvojih ruku tihe samoće
protegnem se i ubadam jauk u putovanja prah
i molim te – izvadi nedozrele zube iz mog srca.
