Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Rodjen sam 1977. godine u Šapcu.
Bavim se auto - mehanikom.
Crtanje i pisanje mi je hobi od malena.
Umetnost je moja ljubav,
odmah posle dece, supruge i Citroena
Oči tvoje gledam,
srcu svome nedam,
nedam da pomislim
da te vise nemam.
Zbog tvoje u srcu hladnoće,
tužni dani doći će,
Kajaćeš se golube moj,
poželećeš da te voli dragi tvoj.
A kada poželiš da te opet volim,
pomisli na one dane,
kada sam morao da te prebolim,
kada mi se srce cepalo,
kada me duša bolela.
Ti me više nisi volela,
bila si slobodna,
bila si srećna,
bila si......
a sada sam ja!
Moj pogled na život
Život je more, u nekoj pesmi napisao je neko davno,
prosto, plavo i lepo, i svega u njemu ima.
Život nikako nije kultura i filozofija.
Život je uzdizanje i podizanje novog života,
život je dar OCA nasega, i majke nam,
Život je dar i uzmimo ga.
Bistrim mozgom, čistim srcem i punom plućima.
Tuga i bol, sreca i nesreća,
radost je sudbina, al` ne i ljubav.
Sudbina je put koji reka
po zaslugama nečijim proseče!
MAJ. 1999.
Našoj deci detinjstvo kratite,
očeve im u grob vi terate.
Neće li vas duša zaboleti?
Nećete li prokleti ostati?
Zar vi niste od krvi i mesa?
Zar vi decu svoju ne volite?
Hoće li vam duša u pakao?
što u tudju kuću provaliste.
Ovde su nam uvek dobro došli,
dobri ljudi i sva deca sveta,
a vi ste nam vojnike poslali,
da nam crno u kuću donose.
``Vojsko svetska`` što ste došli `amo
da u tudju svetinju dirate,
krvlju su vam ruke umazane,
zar da njima dečicu mazite?
Vi piloti što bombe bacate,
da l` ste srećni decu ubijate
i vi majku daleko imate
što se moli da joj se vratite.
Zato kući svojoj odlazite,
zemlju našu ovu ne dirajte,
ovaj narod bar vama ne smeta
ne slušajte laži sa medija.
Neka vojske treba da postoji,
al da brani otadzbinu svoju
ne da ruši mostove i pute,
i da dira u tudju svetinju.
Pisano za vreme Bombardovanja
u Beogradu (Čukaricka Padina)
Mesečina
Najzad je mesečina obasjala krovove kuća
i prolećne krošnje drveća. Ravna polja
ove bogate Mačve, uzorane njive i tek pronikao kukuruz.
Posle dvadesetak, kao ugalj crnih noći,
mrtvih i sumornih, bez ijednog zračka svetlosti,
ponovo se na jugozapadnoj strani neba može videti
polovina, kao dukat žutog, Meseca.
U ovim bučnim noćima,
milo je i toplo videti svoju senku na bledom betonu,
što obasjava naš dobri stari Mesec.
Ove tužne ratne noći stojim na mesečini, usamljen.
Osećam, ipak, oko sebe ljubav,
kao da mesečinu ne videh čitavu večnost.
Pokadkad mi kupanje na mesečini prekinu,
plavičasti bljesci, koji samo podsećaju na svetlost munje,
i osetljive detonacije posle bučne eksplozije.
Onda se lagano spustim na zemlju,
sednem u stvarnost i odvezem sebe do pomisli na
zloćudni atomski rat, koji kvari sve lepote,
i lepotu te pomalo srebrnaste mesecine, koja mi u
ovim noćima jedina ispunjava dušu.
April 1999 kraj jezera ``Šljunkara`` Tabanović
PROSJAK
Stigla je ljuta i prokleta zima,
ozeb`o, gladan, moli pred svima,
svako ga zna, svako ga gleda,
al` niko neda, niko neda.
I dok sa ugla žalosno gleda,
oni bogati, a on je beda,
svako se javi tek radi reda,
al` niko neda, niko neda.
Doktori nauka, džep im se njiše,
sve ista banda, sve isti kliše,
svako mu kaže da se ne preda,
al` niko neda, al` niko neda.
Jedne noći i on postade nešto,
možda prevarom, al` ipak vješto,
i dok gleda prosjake druge,
tjelo se ponovo zgrči od tuge.
Pođe ka džepu, dok ih gleda,
al` ipak neda, al` ipak neda.
Ispred prodavnice uz pivo,
u S.Mitrovici još uvek sedi.
Usmeno ispricao ovu pjesmu.
Mi je samo zapisasmo!
Vlada i Mile!!!
(From Sony)
Brzim prevozom dodjoh,
zastado na pragu ognjišta svoga,
narod u kući pognute glave,
pogled me njihov žalosti više.
Suznim očima ugledah krevet,
Ugledah na njemu, djeda moga dragoga.
Nepomeri glavu kao uvek, ne osmehnu se,
ruku ne pruži kad kraj kreveta stadoh.
Ruke me bola za vrat stegnuše, krv mi se sledi,
bol u duši stoji i raste, ne izlazi.
Satima bol u srcu stajaše prevelik, neopisiv.
Dodirnuo sam lice njegovo poznato,
najpoznatije.
Srce se moje tad naljutilo,
mozak slike pregledava razne,
Osetih usnama ledeno čelo,
dodirnuo sam rukom, njegovu.
osetih nešto drugo, materiju.
Nije tu više bilo moga dede, osetio sam
volim ga i prepoznao bih, ali nije ga više bilo.
Kao kuća u kojoj više niko ne živi.
Bez stvari, struje vode, ičega.
Sahranismo telo njegovo.
Srećno sam živeo u dvorištu svome
odgajao potomke, kao i moj otac, kao i moj deda,
kao i komšija, i prijatelj, kao i ceo narod moj.
Kad zavist pokaza lice svoje, kad zlo u čoveka uđe,
kad isti on zver postade, ubica i otimač i sudija.
Tad duh ljudski i priroda raskinuše ljubav svoju.
Narod moj maleni, bolestan, zao, bez morala i ljubavi,
ostade najjači samo u priči.
"Trbuhom za kruhom" jedino opsesija postade.
Komšija na komšiju,brat na brata, kum na kuma,
ljubav isčeze, nestade.
Bolesna tela, bolesne duše, bolesni mozgovi,
jedino srce zdravo, al` potisnuto, osta u narodu.
Spava dubokim snom, ne budi se, oči ne vide jasno.
Zli oni koji u dvorište naše dođoše nezvani,
bolesni, najbolesniji, uzoraše baštu u dnu dvorišta,
vrt rajski, i klice bolesne posejaše, ne osvrćemo se,
bez trunke ljubavi dajemo, a baš smo lepo bili uredili.
Rađamo decu, a nemamo ih gde nego u vatru staviti,
O, krišćani! O, krišćani! O, krišćani!
Približava se opaka bolest, a mi ne vidimo.
na pragu nam "kosač" stoji, sve lepote u senci mračnoj,
a mi ne vidimo.
Put je nas svetli već podaleko, a mi zadovoljno po dnu hodamo,
grešni smo, a ne kajemo se, mozak nam zadojen otrovom,
a mi kulturu i inteligenciju prividnu volimo i njom se tešimo.
Zlo je došlo, a mi se ne borimo, i tu nam je još malo kraj,
al` to vidimo.
Srbija
Guramo se na širokom putu,
a stigli bi svi gde smo krenuli.
Isti nam početak, a isti i kraj.
Na putu našem čistom hodaju drugi,
a mi od puta daleko.
Po strnjici bosi i goli, a nismo bili.
Umorni u žurbi, ni decu na ramenima
ne nosimo,
i njih smo spustili u trnje bose i gole.
Nespremne, a tuđju brigu brinemo.
Mi smo dobri, mi smo pravedni,
mi smo kulturni, ali ne samima,
nego drugima.
Sebični smo, bez ljubavi,
nepoštujemo sami sebe.
Zašto bi nas iko poštovao???
"Mili Bože, čuda velikoga,
prevrnu se po zemlji Srbiji,
I tuđin nam postade sudija"
Ono što živesmo
U smiraj dana, (kad je po redu kraj brigama)
u pravom svetu, u onom starom, lepom,
bliži se odmor telu i duši,
da srce dobije što je želelo,
da um ispuni snove svoje,
da telo užitak oseti stvarni.
Kad se spojismo, varnica skoči,
zapali ljubav i maštu našu,
usne i ruke beskrajno traže
tačke razne što mašta nalaže.
Uzdasi slatki, jara od trenja.
Trnci što sve mišiće diraju.
Slankasta tela, mirisi oni.
Želja sve veća grčeve stvara.
Bol što ruke u grču prave,
i njega slomi užitak rajski.
To su trenuci kada živesmo,
kada celim srcem volesmo,
kada telom govorismo,
kada o ničemu drugom ne mislimo,
i kada ih saberemo, znaćemo:
koliko do sada stvarno živesmo.
DUHOVNI OTAC
Da l` sad vidiš ponekad mene,
da l` znaš koliko sam porastao,
da l` znaš da imam porodicu,
da l` znaš da te se sećam?
U ogledalu ovih dana,
u liku svome ugledah tebe,
brada moja me podseti,
ugledah davno poznat lik.
Nosim tvoje ime i nadimak
ti mi ga pokloni u kući Božijoj, davno,
emocije me polako stižu,
osećam sada tugu pravu,
istinjsku, kao nikad do sad.
Sećanje na tebe tek sada boli,
kada sam porastao, kada sam shvatio,
nema te sada, kada bi stisak ruke
govorio poštovanje i ljubav.
Sada nažalost sveća i malo cveća
na ploči mermernoj govore isto,
nezaboravih poklone tvoje,
iskrenu ljubav i srce čisto,
KUME....
Olivera
Prvi put kad sam je video,
pogled mi korak njen isprati,
zaigra srce, al` sam se stideo,
željno sam čekao da se vrati.
Kratka haljinica, oko struka keceljica,
u rukama činijica, prođje opet redarica.
Pogled moj oštar ne uhvati,
srce mi opet igra, a maca jezik pojela.
Strah da ne izgubim,
ono što još nisam imao,
guši hrabrost u srcu,
vreme odmiče.
Duboki uzdah, srcu okove slomi,
pitam za ljubav odlučno, neznanku.
``Ne sviđaš mi se`` - osmeh je odaje.
Zatečen, kao povređen, al` nisam.
``Zar si ti toliko glupa da ti se ja ne svidjam?``
setim se iz filma rečenice.
Blagi osmeh na njenom licu,
ljubav se rodi,
i peti dan od tad kad prođe
ne razdvojismo se više!
Šankerica
Magla od dima duvanskog,
miris ustajalog piva,
vlaga iz zidova, drvetom obloženih,
graja pijanih gostiju.
Za šankom pijane duše sedim,
gledam poznata lica, ne mislim.
Došao sam da opustim dušu,
mozak i živce, od svega da pobegnem.
Odavno je ponoć prošla.
Pognuta glava, umorno telo.
Još jednom, nazdravih, ispih čašu,
pogledom uhvatih osmeh šankerice.
``Slatka`` - pomislih, vratih joj osmeh,
``još jedno`` - same usne rekoše,
i opet glava na skrštene ruke pade,
zvuk flaše o šank, i otvaranje čepa.
Miris drugačiji probi se iz svih,
pogled zadržah na njenom vratu,
primetno, premerih usne njene,
grudi i struk, zaigra mašta i poželeh je.
poput reklame...
kad postane poznat i trazen, valjda ce se nekad setiti ko je napravio njegov poster (ti) a ko je okacio ovu reklamu na internetu...
Nizniženi cilj
Nekada smo samo šetali, ljudi,
odavno već i letimo.
perverziju pravimo
sodomu i gomoru opet stvorismo.
I "prosli put" pogrešismo,
i grešku ponovismo.
Bog usporava, Đavo ubrzava,
gde letimo?
Dakle, šetali smo,
potrčasmo,
na konjima pojurismo,
nauci prisegnusmo,
Automobilima jos ubrzasmo,
avionima isto,
svemirskim letelicama,
ratu prisegnusmo.
Izgubismo VERU, LJUBAV, ZDRAVLJE,
jurimo i ništa ne vidimo,
Mislimo samo o sebi, sebični postasmo,
NOVCU prisegnusmo!
Verujmo, volimo, čuvajmo zdravlje,
gajimo decu, uživajmo u svakom danu,
Uzvišeni cilj ka kojem žurimo svi, je samo kraj.
Ljubimo i volimo, kao da je svaki dan poslednji,
jer može da bude, može.
Šta će dragi nam pričati o nama toga dana,
i koliko će nas se sećati, "samo je to bitno"
VERI u LJUBAV prisegnimo!!!
Kuda ustvari idemo svi mi?
Zna li iko stvarno?
Uzvišeni cilj je visoko, znači uzbrdo, znači težak put.
"Nizniženi" cilj je nisko, znači nizbrdo, znači lakši put.
Za što kraće vreme, najkraćim putem, i najlakšim,
sa što manje utrošene energije "letimo" mi!!!
