nasknjizevniklub

Ime mi je Milan Vidović. Rodjen sam 7. IV 1988.godine u Subotici.
Od kako sam načinio prve samostalne korake pokušavam da pronadjem svoju ulogu i mesto u svetu. Koračajući sam stigao do književnog kluba “Sveti Sava” u kojem su me članovi prihvatili raširenih ruku ulivajući mi snagu i veru koja mi je bila potrebna i koju sam dugo tražio. Takodje sam član humanitarne organizacije “ROTARACT” u Subotici.Trenutno pohadjam srednju Politehničku školu u Subotici, ali se nadam da tu nije kraj. Želja mi je da upišem fakultet Tehničkih nauka u Novom Sadu i tako dokažem sebi i ljudima da sam konačno pronašao cilj, a to je da budem uspešan čovek. Postoje tri stvari bez kojih ne bih mogao da funkcionišem, a to su: ljubav, sport
i muzika, kao četvrta se javlja pisanje koje tek upoznajem.

Sećanja

Sećas li se jednog jutra,
sedeli smo nepomično,
Sunce nas je gledalo osećajući
naše otkucaje srca?

Sećaš li se povetarca,
mazio ti je kosu?
Posmatrao sam ljubomorno...

Sećaš li se rose,
rose kojom si me umila?
Još je osećam na licu...

Sećaš li se mirisa lavande,
kojim sam bio očaran?
Još uvek sam zavistan...

Sećaš li se reči,
koje nežno si uputila?
Prate me u stopu.
I dalje su svete.

NEDOSTIŽNA

Trčao sam dugo, bezglavo.
Stići nisam mogao.
Poslednji voz za sreću,
odavno je napustio stanicu.

Pogled zaleđen, oštar.
Zna samo za jedan pravac.
Noge umorne, ko odsečene.
Horizont im daleko.

Unutrašnji glas oživljava.
Primorava na ludosti.
Fizička iscrpljenost nadjačava.
Misli lete nekontrolisano.

Šta uraditi? Kome se obratiti?
Uzalud, niko neće shvatiti.
To može samo devojka,
koju mi ukrade pruga života.

SRCE

Zatvori oči
Šapnuću ti nešto
Pruži mi ruke
Zagrejaću ih
Nasmeši se blago
Biće nam lepo
Pomiluj me nežno
Uzvratiću dvostruko
Nasloni glavu
Osetićeš ritam
Nedostupan sam
A opet, tvoj
On te gleda
Dok ja osećam
Da te voli
Stalno se podsećam
Njegov sam deo
Dok za tebe kucam.

.

Kad postaješ neko drugi

Život je čudo kojem se prilagođavamo
Menja nas, to ni ne osećamo
Shvatimo da smo druga osoba
Kasno i nazad povratka nema
Ljudi govore: postao je drugi čovek
Promene će ga mučiti zauvek.
Gledaš na svet drugim očima
Ono dete koje si bio odavno počiva.
Žuriš, vremena ti nikada dovoljno
Sa loptom nisi se igrao odavno
Nekada ti je bila najbolji drug
Sada je zamišljaš kao običan krug
Društva iz detinjstva se više ne sećaš
Potražićeš ih jednom, sebi obećavaš.
Problem je vreme i ne može da stane
Da ih sa slike sve pronađeš natenane
Moraš da žuriš sve obaveze da ispuniš
Ne možeš da žmuriš i da ih zanemariš
Jednostavno životu moraš se pokloniti
Njegove surove zadatke bez pitanja ispuniti
Život pokušava bez milosti da te pregazi
Ti si snažan i ne daš mu da te lako porazi
Tako se boriš s njim iz dana u dan
Pokušavaš da mu pokvariš zacrtan plan
Da od njega pobegneš makar na pet minuta
Otrčiš u skriveni deo svog kutka
Da na miru odmoriš svoje pretrpane misli
Da oteraš brojne demone koji su te stisli
Moliš se da još jednom osetiš dečju radost
Misleći na stvari koje su ti označile mladost.

Srodna duša

Borim se svaki Božiji dan
Da ispunim svoj zamišljen san Mnogo mi je bolje
Znam zbog čega imam volje
Da srećno koračam kroz sudbinu:
Ona, njena snaga...
Da što lepše život proživim
Svim lepotama životnim da se divim
Kada se probudim neraspoložen
Nasmeje mi se, pita što sam namrgođen
Promrmljam samo par glupih reči
Ona zna kako bol da izleči
Gde god da padnem ona me diže
Srećniji sam, što sam joj bliže
Uvek zna šta treba da mi kaže
Da kaže, a da pritom ne slaže
Kada sam hladan i bled
Sa duše nudi najslađi med
Zagrli me, počne da me teši,
Govori: ne brini, sve će da se reši...
Kada nije pored mene,
Ništa ne može od nje misli da mi skrene
Čekam trenutak kada će se vratiti
I srećom moju dušu preplaviti
Svojom, obuhvati moju ruku
Kaže od mene neće moći da te odvuku
Dugo ćemo zajedno zvezde brojati
Ničega se nećemo bojati
Jednoga dana možda će nestati...
Samo će tugu tad meni dati
Rastanak će teško mi pasti
Moral mora ponovo porasti
Naši trenuci od disanja su mi preči
Setiću se njenih reči:
Uzmi sve lepo što život pruža
Savetuje ti tvoja srodna duša.

Kada znaš da nemaš

Budiš se svakog dana s mislima na jednu stvar:
Kako da postigneš nemoguće i da je ugledaš ispred sebe,
Znas i sam da se tako nešto ne dobija na dar,
Moraš da joj kažeš da ona postoji za tebe.

Sunce zalazi i na nebu se samo previja zračak svetla,
Nešto te muči i misliš neprestano kako je pronaći sada,
Iako ih je malo sećaš se svake reči koju je izrekla,
Niko nikada neće znati kako je vama bilo tada.

Osetiš kako ti kroz dušu prolazi ljubav koja razdire,
Dok se osvestiš i shvatiš koliko je videla tvojih mana,
Sećaš se kako ti jednostavno suza na oko navire,
Shvataš da ti na srcu stoji doživotno neizlečiva rana.

Vetar duva izdaleka, nosi prelepe mirise njene,
Hvataš se za čelo, pokušavaš da ne slušaš svoju glavu,
Znaš da ti više ne pripadaju njene oči snene,
Po prvi put veruješ da život nije uvek u pravu.

Taman kada misliš da si je zaboravio i preboleo,
Kada znaš da nemaš ono jedino što te činilo srećnim,
Javi se pitanje, zbog čega si je toliko voleo,
Prvi put vidiš granice koje se suprotstavljaju dušama večnim.

Zaboravljena osoba

Kada živiš ispred vremena i gledaš svima da ugodiš,
zaboravljaš sebe, svoje rupe iz prošlosti ne možeš da popuniš.
Znaš da činiš dobru stvar za druge, osećaš se izvanredno.
Zapostavljaš jednu osobu kojoj prošlost liči na dete neuredno.

Svi se oslanjaju na tebe, sami nisu naučili da koračaju kroz vreme.
Tebi ni to teško ne pada, da za osobe poput njih sadiš seme.
Seme koje, kada nikne, oni će lako kasnije iskoristiti,
Osećaš kako ti se duša širi, kada vidiš, kako će im se jedini san obistiniti.

Pitaš se, da li postoji bar jedna osoba koja misli slično kao ti.
Da ne stoji nepomično kada jedan san nekome treba ostvariti.
Prolaze ti godine, tek onda shvatiš, da si ti onaj koji je trebao pomoć.
Kasno je da se misliš, da će čudo kao spas da se samo javi u ponoć.

Postao si zrela osoba, sada brineš za one koji to ne mogu sami.
Setiš se ponekad, da si ti onaj koji je ostao u bezizlaznoj tami.
Uhvati te panika, počneš rukama da grabiš sve što te usrećuje.
Taman kada mislis da si srećan, setiš se koliko te pusta prošlost povređuje.

Sada si bogat, slavan, sitne duše te gledaju sa svih strana.
Misle da si ti jedina osoba čija duša nikada nije bila nesrećom poderana.
Isti oni ljudi, kojima si pomagao, sada ti nezahvalno na slavi zavide.
Gledaju u tebe kao u savršenstvo, činično se smeškaju, a tvoje rane - ne mogu da vide.

Kada budeš star, setićeš se svega što si učinio za druge.
Više ti ne pada na pamet da se u depresiji vratiš na te iste pruge.
Tek onda vidiš, to je bio cilj, zbog kog te Bog poslao na ovaj svet,
Da završiš svoj posao, kao što ptica završava svoj poslednji let.

Zaslepljujuća svetlost se pred tobom otvara.
Čujes topao šapat koji kraj tebe progovara.
Shvataš da dobijaš više nego što si dao, da nije sve bilo uzalud,
Uvek postoji neko ko će te nagraditi za tvoj velikodušni trud.

NADA

Prošle noći
Usnio sam san
Hodam bosonog
U susret horizontu
Sitno kamenje
Sakati stopala
Ledeni vetar
Grči telo
Moram nastaviti
Pogled upućen
Ka čarobnoj liniji
Budi nadu
Upućuje ka mestu
Gde zemlja i nebo
Postaju jedno
Negde tamo
Krije se način
Kojim dosegnuću zvezde
Tamu obasjati
Blještavom svetlošću
Osmehom na licu
Probuditi se lagano
Učiniti svet boljim.

ISKRENO PRIJATELJSTVO

Postoji dar neprocenjive vrednosti.
Ne pomišljajte prisvojiti ga dukatima!
Dukate i bisere ne poznaje.
Njegova čar leži u slučajnosti.
Samo dobro srce njega doznaje.

Dođe sam, nepozvan.
Ne birajući vreme, priliku i mesto.
Mnogi stari pričajući,
kroz sećanja pominju ga često.

Svi ga priželjkuju, al nisu kadri tražiti.
Sam se javlja dostojnima u duši.
Onaj ko laže, prevarom želi dar prisvojiti.
Lažnom se i raduje ne pomišljajući,
svakim potezom svoj život ruši.

Zatvori oči, obgrli ga, ne zastajkuj!
Ne gubiš mnogo, možeš dobiti.
Hrabro pohrli i svesno rizikuj.
Zle sile ne mogu te slomiti.

Ne pita za rasu, veru ili godine.
Dobrim ljudima ma kakvog izgleda,
visokim il' niskim, tamnim il' svetlim,
veseliće zauvek unutrašnje ognjište.

Piczo