Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Ljubica Kopunović rođena je 26.decembra 1962. god u Subotici.
Završila je Srednju poljoprivrednu školu u Bačkoj Topoli
ZANIMANJE – informatičar, zaposlena u subotičkoj ‘’Mlekari’’
Ljubica Kopunović je vesela, inteligentna osoba koja je za vreme svoje mladosti bila okrenuta pesništvu, kasnije se oprobavala i u glumi. Glumila je u nekoliko predstava. Zahvaljujući genetskim predispozicijama u porodici, ima izraženu naklonost ka kreativnom stvaranju.
Do sada nigde nije objavljivala svoje radove, ima jednu neobjavljenu zbirku poetskih i proznih tekstova. Uglavnom piše o ljubavi, njen rad zadire pomalo i u filozofske vode.
KRALJICA
Skini masku – ponoć je,
gledaj me u oči i reci kako sam još uvek tvoja kraljica.
A voleh te nekad do neba i zvezda.
Ruši se moja kula od karata,
nestaje lagano sa tvojim koracima u noći,
sa mojim pogledom na tvom potiljku.
Kraljica…
Zbačena sa trona, sa suzama u očima,
sa ugaslim zvezdama rasutim u kosi.
Maskembal i ponoć.
Skidamo kapute i ostajemo goli,
satkani od istine a tako prazni, daleki, sami.
A voleh te nekad sa voštanim osmehom,
sijalicom u pogledu,
lažima na usnama.
I bila sam tvoja kraljica.
Vreme prolazi.
Vreme – ledena reka bez kraja.
Maske na lice u trku sa vremenom i bićemo…
Šta ćemo biti?
Olovni vojnici u rukama sudbine.
Ne okreći se više. Idi.
Ja nisam umela da istrajem.
Neka me nosi ledena reka…
Svaki leš se pojavljuje tri puta na površini,
Pa ga tek onda voda proguta zauvek.
Tri puta se pojavljuje istina, a onda se i ona gubi.
Vidiš li šta život čini od nas?
Kad otkuca ponoć – nestajemo.
Hvala ti za najlepši ljubavan ples pod maskama,
hvala za osmeh na usnama.
A sada idi.
Ja ustajem i evo dižem se iz prašine,
brišem suze,
puštam da me nosi ta reka bez kraja.
A ti me pogledaj još jednom kad otkuca ponoć.
Skini masku za sećanje,
i reci mi kako sam još uvek tvoja kraljica.
PISMA
Pisah ti pisma nekad,
Pisma nikad nisu stizala do tebe.
Ostala su samo kao dokaz jednog izgubljenog sna.
Kao sneg kad okopni i ostaje samo sigurnost
kako će nam dogodine ponovo doći…
Čitam sada svoje rečenice i opet ih pišem.
Pišem za sebe i zbog sebe.
Bojim se da ti kažem da sam te volela.
Ludo!
A možda sam samo želela da te volim.
Dođi mi.
Voleću te opet.
Znaš li da se čovek može ubediti u želji?
Svako to može da učini sa sobom.
Pisah ti pisma nekad
O sebi i toj želji.
Pisma nikad nisu stizala do tebe…
