Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Kako usamljeno i tiho
još pre neba i zemlje
postojala je tvoja rec.
Oh gospodine !
Seme novih prica
poklonio si nama,
tvojoj jedinoj deci.
Život! Kome si ti
stvorio formu i uzdah,
rasplamtao se zanosno
kroz rascvetale doline.
Ne sluteci mnogo o tome
da je on sam,
u potpunosti neshvatljiv.
Ja ne znam ime tajne !
Moj pogled ne doseže
do korenja smisla,
sa kojim je oživelo moje bice.
Mene oplahuje samo mir
kad moje srce tinja,
kroz hvalu tvojih dela
u iskrenom divljenju.
2004.
JA TE TRAŽIM !
Ja te tražim još uvek !
Dani za mene ne postoje.
Samo osmeh tvoje poruke
u svakom cvetu,
mirisu zbori o tebi.
On poklanja svime
a ti nemaš ništa za njega.
Moj je osecaj toliko stran.
Nikako da pronade smisao.
A dani rone svoje uzdahe
suze se iznova suše.
U želji moga poklanjanja
gubi se sve u daljine,
gde ti prebivaš.
Da ti peva !
Pokušalo je moje bice.
Ali u njemu nema lepote
poput reci koja zamire,
sve je izgubljeno,
tonuci u nemir razocarenja.
Osecajuci tako po prvi put
poklon tvoje topline.
2004.
KO ZNA PORUKU ?
Ta pesma zanosa
prožima moje osecanje,
tako opojno.
Šta je san poruke ?
Što me odvodi
do njenih vrtova opoja,
tako daleko.
Tamo ! Daleko, daleko,
gde cvetaju neznane orhideje,
cuje se njen nepoznati ton,
što govori tako razumno.
On zna rešenje!
On zna poruku!
Ko želi da mi pokaže put ?
Tu pesmu zanosa !
Ah zar ne primecuješ?
U grudima se nadima
tvojih želja srce.
Ko zna poruku ?
Koju ti ne razumeš
u svome bespomocnom osmehu.
2004.
NISAM SAM
Jednom
ce pristici vreme
kopreni mojih nerazuma,
poklonivši novo svetlo.
U tom pepelu saznanja
otkricu ja tada,
moje stvarno bice.
Jednom
ce tamu doseci svetlo
razuma što zbori,
da životni uzdah postoji
istinom njegovog plama,
ka vecnosti plovi
svojom tajnovitom porukom.
Jednom
ce se otvoriti misli.
I ja necu stajati više u neznanju.
Hiljade zvezda svetlece
kroz moj dan,
svojom porukom otkrica
da nisam sam.
2004.
MELODIJA STVARNOSTI
Ja sam prispeo u život
svojom pesmom da zborim,
svim ljudima pokažem osmeh
koji govori nešto delom.
Ali vec prvi uzdah otkrica
doneo mi je tonove saznanja,
koliko je skromna moja misao
melodiju stvarnosti ja ne poznajem.
Daleko, toliko udaljeno samo
pristižu kroz moje trenutke,
vremenom nepoznata pitanja
na koje ja nemam odgovora.
Ko da mi pokaže, zboreci istinom
gde zapocinje obmana misli ?
Kapi padaju po mome licu
u neverici izgubljene realnosti.
Suncevi pokloni dolaze i prolaze.
Tišinom tmine luta moja misao.
Gde postoje mirisi, pesme, pokloni
koje ja mogu još da razumem ?
2004.
MOJ NAJDRAŽI
Oh, moj najdraži !
Ti bereš tako bezbrižno cvece,
tvoj nagon još ne poznaje
njihovu istinsku lepotu.
Trenutak mirisa oplahuje tvoju volju
i ti želiš, želiš sve za sebe.
Dok te tako gledam
postaje moj dan tužan,
pored sve srece koju ja pronalazim za tebe
život mi ne pruža odgovora;
ja ga ne razumem.
Tvoj osmeh moj najdraži
otvara vrata topline srca.
I dok cvetovi padaju iz tvoje kose
razmišljam ja o tvojoj sreci,
koju ti ne možeš razumeti.
Dubina te poruke je toliko tajnovita ?
Sva razdraganost tvojih pokreta
zbunjuje me još više,
ja ne pronalazim smisao
pored sve ljubavi za tebe,
kako da shvatim poruku.
Moj najdraži !
Dok ti pevaš kroz mirise trave
koju si upravo razgazio,
širi se mojim osecanjima odjednom
njihov poklon saznanja,
da one poklanjaju u tišini
svim svojim bicem,
najlepše od sebe.
I ja te podižem u zrak
plešuci sa tobom,
kroz nestvarni poklon života
iz zahvalnosti da on postoji.
2004.
TALASANJA ŽIVOTA
Pevaj, pevaj, pevaj sada!
Vetrovima promena i nada.
Ritmovima njihovih nevidljivih sila
što životu nude zanos,
tonova opojnih drhtaja.
Duboko u unutrašnjem bicu
ti si usnio mirnocu
koju ce hvaliti buduci dani
kroz svoja otkrica.
Pleši, pleši, pleši lahorom
strujajucih talasanja.
Oplahnut muzom tonova
što plamte tvojim srcem,
ocarano kroz lebdece osmehe.
U posetu je prispeo uzdah
išceznuca novog trenutka,
pokretima tvojih koraka
pogledao u buducnost.
Ljubi, ljubi, ljubi otkricem!
svih otkucaja svoga srca.
Poklanjajuci nove poljupce
kroz naivna obecanja,
vecitog buduceg smisla.
Dok se nežnosti ne izgubi dodir
u žaru razuma išceznuca,
koji ti je do tišine sumraka
ulepšao tvoju samocu.
2004.
UZALUDNO, ZAR ZBILJA ?
U harmoniji uzdaha
osvanuo je život,
nemirnim obalama.
Daljinom njihovih misli
ugledati jedinstveni poklon,
nepoznatih valova duše
koji opijaju zaneseno.
Sva nebeska svetla
otvortila su svoje osmehe.
Podarivši toplinu dodira
tišini što je snivala,
toliko dugo bez titraja.
Kroz igrajuce promene
tame i svetlosti.
Ritmovi mnogih pristizanja
otvorili su bit svoga bica,
rastvorivši svoje oci.
Bistrinom zanosa pogleda
uzdrhtali su dušom,
osecaji nepoznatih cari
neznanog opoja igre.
Reke su potekle veselo
raznoseci zanosne poruke,
radanja zemaljskoga.
Kroz grmljavine i sevanja
nebeskih sfera novoga,
daleko preko neba i zemlje
snivajuci prostorom promena.
2005.
DILEMA POKLONA ?
Kao u jednom stranom snu
kroci moja samoca sa mnom;
životna prica je iluzija
zbori mi ona na uho.
Zar nisi to još primetio?
Ne, ja sam gledao samo osmehe
što cvetaju pred ocima mojim,
udisao mirise nepoznatih daljina
kad pristižu sa pesmama,
koje opojno zanose srce.
Gde su one sada, ti zaneseni?
Tvoje grudi, tvoje misli su prazne!
Sve lepote tvojih pesmi
nemaju više tonove poklona.
Prolaznost ih je zanemela
a ti odlaziš u nepoznato,
možda vec sutra bez njih zauvek?
Bezbrojni su potoci žuborili u daljine
da bi reke nudile život,
sva talasanja su postojala živo
da ulepšaju postojece trenutke.
Pa iako sad prestanu zauvek
kroz lavirint neznanih pitanja,
moj uzdah je živeo sa njima
jedan takav poklon nije nikad uzaludan.
2005.
BESPOTREBNE SUMNJE
Kroz uzdahe novih jutara
budi se smisao zanosnih pitanja,
kako svet odiše smislom
kroz plavetne zrake tirkiza ?
Osmesi novih saznanja tajni
zbore srca bolne rane,
zašto , zašto ja to ne razumem?
Gorcina tih nejasnoca misli
pociva u tamninama daljina.
Unutrašnji osecaj, odlucuje cesto sam
o kreaciji tvojih dela.
Vreme, ono je prekratko za sve.
Što ti razumom doseci želiš
nema car istinskog traženja.
Mi živimo precesto na osnovu teorema
što misle za sebe same.
Onda se hvalimo postignutim
ne shvacajuci uopšte princip,
tajne zbog koje sve deluje.
Dok se naš opoj razvoja
ljulja na talasima grešaka.
Vi me morate ispravno shvatiti
zašto ja pišem sad ovo,
nije meni samom za zahvaliti?
Da duh poseduje poklon genija
je na pragu svih ismejavanja.
A pitanje još naokolo lebdi
svojom zagonetnom postojanošcu.
Jednom ružom zapoceo je dan
u vazi je stajala poput sna,
jedan dan u svojoj lepoti
poklonila ti je miris vecnosti,
uvenuvši u odlazeci zaborav.
Sva pitanja nemaju tu uzrocnost
razumi, ti si vec video odgovor.
2005.
ISKRENI POKLON
(Minhenska razmišljanja sa D. C. )
Zar veruješ zaista u ljubav ?
Njoj ce uspeti pomiriti sve.
Toliki su vekovi prohujali
svi pevaju, odaju pocast,
ljubeci pogrešnim žarom.
A dani, oni prolaze zaboravljeni.
Zar veruješ zaista u ljudskost
kad te prosvetli uzdah saznanja ?
Osmeh otkrije dubinu poklona
kroz odricanje vlastitih želja.
Tolike su reci izgovorene mnoge
ali zajedništvo je odavno presahnulo.
Zar veruješ zaista u ratove ?
Da svojim cinom hvališ domovinu !
Sve što si do sada ponosno cinio
nije više od besramnog zlocina,
kome se krila uvek rašire
kad ugleda jad vlastite nemoci.
Odstrani svoje srce iz sveta,
suza nije dovoljno da ga kudiš.
Kao kiša što oživi mrtvu zemlju
sevajuci kroz tamu prostora,
umirice se uzdah tvoje duše
u veri iskrenosti Gospodinove.
2006.
JA VIŠE NISAM ŠTA SAM BIO !
Ja više nisam, šta sam bio !
Zlatni zrak poklona kopni.
Precesto sam smetao neznano
duboke boli smisla života,
odnoseci razumu poslednji osmeh.
Ah ti uzdasi naslade cudi !
Ostaviše senke titrajucem srcu.
Patnje ! Ah njih ne sniva niko !
U mojoj razdirucoj duši
napravile su sigurno gnezdo.
Zar da sluga hvali nasilnoga !
Nežnosti, tebe ja trebam
tvoj drhtaj, tvoju hvalu trenutka.
Kad onda osvanu tirani
da im se usprotivi cestitost.
Ali te plime ne poznaju oseku
ovde na zemlji rascvalih dvoraca,
pronašle su svoje opojno mesto
poklanjajuci cudi uvek novih nektara,
uvek nove slike, melodije zanosa.
Ja nisam više, što sam bio !
Gorcina me dovela ka tišini.
Moj cilj, on vec odavno ne postoji.
Ah kako li se sada stidim
da su putevi vodili pored tebe !
2006.
UZALUDNA LUTANJA ?
Ja sam tražio u filozofiji
tu misao što razume,
probleme mojih žudnih uzdaha
umiriti jednom zauvek.
Ali osmesi svih mudrosti
nisu mi poklonili ništa više,
nego nesnosno razocarenje.
Ja sam tražio u laticama ruže
srednje puteve spasenja,
od samog sebe
kroceci daleko u unutrašnje bice.
Sve što su mi oni pokazali
znao sam i pre.
Da sam usamljeno bice što snije.
Ja sam tražio u logici brojki
razgranatu formulu rešenja,
sa kojom bi dosegao zauvek
razum životnih obrazloženja.
Ni svi silni redovi cifri
nisu ništa više objasnili,
nego prazno slovo na papiru od pre.
Gde god da se uputim u svet
spasenja ne nadoh svojoj duši,
covekova dela samo zabluduju
fina i plemenita bica.
A istina je samo jedna !
Sija kroz naše mnogobrojne price
ukazujuci na zabludu i buducnost.
2006.
OTVORENO SRCE
Ko da je meni otvorio srce
bilo je to nesvesno ?
Jedan drhtaj neznanoga
se osmehnuo;
I moj svet se rascvetao
kroz nove poglede,
ne pitajuci više ništa i nikoga.
Moje budenje je primetilo
jutrom,
nove uzdahe nebeskih poklona
što ne poznaju opterecenje.
Ali ja sam želeo previše !
Ja sam želeo sve
ne znajuci u stvari, zašto cinim to ?
Moja novorodena ljubav
nije poznavala obalu odmora,
bezgranicnost njenih raširenih krila
preletela je nebo u trenutku.
Kušajuci bezkrajne daljine
nestvarnom snagom,
uvek rastvarajuceg poklona
sve dok se nije pojavila bol.
2006.
AH, MOJE SRCE !
Ah, moje srce !
Otvoriti se ti možeš
uvek.
Šta onda da umiri
tvojih izvora plimu
želja.
Gledati stvarajuci dela
osvaja sve više tvoj
zanos.
I nikome više nisi u stanju
pokloniti jednu rec
razumevanja.
Ali, kako vatra gubi
svoj uzdah dugim
vremenom.
Topi se tvoj osmeh
bezvrednošcu osecaja
ucinjenog.
Ti možeš sada birati
u svojoj borbi. Koliko
želiš ?
Tvoja duša može samo
vecno mirovati u tišini
Gospodinovoj.
2006.
MOLITVE ZAHVALNOSTI !
Iako ja ne udahnem nikada
plavetni izvor dubine poruke,
cvece ce otvarati i dalje svakog jutra
svoje vlažne latice,
prizivajuci pceline letece osmehe.
Ja sam, sam mogao biti
plesac u cvetnim poljima,
samo jedan trenutak.
Odnoseci životu slatki nektar
mojim žudnjama nerazuma.
Ja sam, sam mogao saznati
da pesma nudi opoj,
mome drhtavom srcu.
Dok ne pristigne svetlo veceri
sa kojom ce drhtaj preminuti.
Da li bi ja ispleo venac zahvalnosti ?
Otvorivši sebi srce,
jutrom pristižuce beline,
postavši jedno sa tobom
u nevidljivoj vecnosti,
ostalo bi pitanje zamnom ?
Putevi naši su poplocani stranim
što duši poklanja teško mir.
Žudnje zadovoljstva, stvarnost bola
što je neizbežno izmedu nas.
Udahnuti poklon postojanja
pokazao bi mi, da je bivstvovanje
prepuno bujajuce nade,
kojoj ja moram uputiti
molitve zahvalnosti !
2006.
VECITA REC ISTINE
Tebe su onda razapeli
poviše ljudskih likova,
govoreci o pravdi koja sniva
samo u njihovim grudima.
Kad covek drži mac i novac
oplahnut je interesom,
njegovo srce, ah njega nema
da zbori pravdom, istinom.
Zato su topline tvojih reci
ostale prisutne do danas,
nije im se zatrlo seme
iako mnogi i sad to žele.
Patnja nadživi svo vreme misli,
sila drhti u svome bicu
gde god da želi pobeci,
nema joj blaženog mira.
Za oproštaj još nije vreme
glas njihov nece da shvati,
sad, kad je vec toliko kasno
oni veruju još uvek da su u pravu.
Ali ljubav tvoja poklanja
svima podjednako verno,
živi u našoj krvi venama
od postanka životnog uzdaha.
Odahni ! Odahni svete vec jednom!
Pogledaj velicinu žrtve.
Ah srce imaš samo jedno
zar želiš i njega da izgubiš ?
2006.
AH UTIHNI
Zar kukaš vecno ti, covece
o boli ljubavi, kopreni svetla ?
Okreni se i pogledaj oko sebe
poklone koji su neprolazni !
Da delo nije dovršeno! Da li bi ti
darivao osmehom ili bi u tvome bicu
plela lepota car plemenitosti ?
Kojoj se samo može žudnja slepo
usprotiviti nerazumom.Ah, utihni !
Bore su ti vec na licu brige
i cine te starim, ne dozvoli, ne dozvoli
da se prošire ka duši u kojoj živi
carolija odgovora životnog bivstvovanja.
Ti bejaše uvek sebi dovoljan, to je
zakon nebeskog semena, koje se mora;
ako mu ti dozvoliš, u tebi rascvetati.
