nasknjizevniklub

Griška Dragin (rodjen u provincijskom mestu 959, u znaku riba podznak vaga, studirao u Beogradu i Novom Sadu na Filozofskom fakultetu gde je i diplomirao, od 1989 živi u Subotici).
Odrastao pored Begeja, Tise i Dunava. Bio mornar (mala tetovaža na desnom ramenu - anker). Još uvek plovi po belini hartije sa mastilom (marka Pelikan) u venama i plavetnilom jadranskog mora u očima.
Bio pokretač i urednik nekoliko subotičkih časopisa: EX PANNONIA istoriografski časopis, (1996-2001); ЛУЧА, časopis za kulturu, umetnost i nauku (2001-2004); KRUG SEVERA, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja - elektronsko izdanje (2004)
Uz malu pomoć prijatelja (videti kod Jakovljević) obnovio je rad Književnog kluba SEVERNA ZVEZDA čiji je sekretar. Piše dramske tekstove, prozu, satiru, tekstove za dokumentarne filmove.
Autor je kompletnog scenarija za dokumentarni film RTS-TV NS (ur. A. Despenić) Srpski zvuci (Srpski rodoljub i kompozitor – Dr Jovan Paču), Novi Sad 1998; autor je monologa Nacionaliste za predstavu GAŠPAR (režija Lj. Ristić) kultnog jugoslovenskog pozorišta KGPT. Deo dramskih i proznih tekstova je objavljivao u Subotičkim novinama tokom 2006-2007, u kolumni Da se ja pitam…
Voli sve što vole mornari.

SUPERMENU NEMA KO DA PIŠE

Leto, a u sred leta Palićki festival evropskog filma, eto već DžVII po redu. I to sa sve pratećim programom, što na Paliću, što u Gradu, a što u obližnjim varošima, varošicama i selima. A za to vreme svi, odnosno jedino preostalo subotičko bioskopsko siroče muku muči, što sa sobom što sa publikom koje nema pa nema. A filmski hit za hitom prolazi li prolazi. Publike doduše nema preterano ni na samom Palićkom festivalu, odnosno na njenom glavnom meniju – letnjoj pozornici. Osim prvog dana kada je bilo otvaranje festivala prolaze većeri sa polupunim gledalištem (da nekažemo polupraznim sedištima-klupama). Da li sve (ne)zahtevnija publika nema više strpljenja za umetničke filmove i temama koje tretiraju imigranate, gastarbajtere, trgovinu ljudima, nasilje u porodici, otuđenost, depresiju itd. Ne mogu da verujem, niti želim da prihvatim da je „američka pucačina“ merilo gledanosti.

Bioskopi nisu ono što su...

Bioskopi odavno nisu ono što su nekad bili. Promenili su svoj imidž. Nema više zagušljivih i prašnjavih uđerica u kojima su izbijali osigurači na sred predstave. Nema više ni ono što liči na sve drugo samo ne na mesto gde bi neko poželeo da provede par sati. Odavno nema agitpropa ni filmskih novosti. Niti su bioskopske sale zimi hladne a leti sparne. Poboljšan je konfor u celini, sale su modernizovane, sa udobnim sedištima, čiste, dok su projekcije kvalitetnije a ton izoštren. Klima je odavno uvedena. Sve zarad udobnosti kod publike. U Evrpi (ah, ta Evropa), već par decenija su u modi „mali“ udobni bioskopi opremljeni svim tehničkim novotarijama. U Japanu, su otišli dotle da na filmovima u scenama koje su nabijene emocijama, na publiku deluju sa mirisima koji gledaocima mame suze. Preduzimljivi ljudu su pronašli načina da udovolje filmadžijama i filmofilima.

Publika nije ono što je...

No, „novo doba stvara nove ljude“. Opsena velikog platna, te zajedničko disanje uzbuđene publike zamenjeno je kućnim DVD bioskopom ili kompjuterskim ekranom. Obilazeći bioskopske sale možemo da primetimo da je to što je ostalo od publike u starosnoj kategoriji, kako vele statističari, uglavnom mlađe kategorije, dakle oni koji tek treba da se izgrade kao stalna bioskopska publika. A da li će biti vremena da se izgrade kao bioskopska publika? Na projekciji najnovijeg hit filma (urađenog po najvišim tehnološkim dostignućima) „Supermen“. Supermen izvodi niz vratolomija ne bi li spasao svet od nevaljaca, pokvarenjaka i baraba. Potom odlučuje da ode zauvek. Lin (njegova devojka) u suzama piše na lap topu „zašto je Svetu potreban Supermen“. U sali tišina, emocije nadiru. Tišinu odjednom prekida šmrcanje devojčica koje je raznežila poslednja scena na filmu. Svetlo se pali. U Sali je svega sedmoro gledalaca. No, iskazana osećanja one devojčice kao da me ubeđuju da nije sve izgubljeno ali da gotovo ni sam neverujem u to.
Poslednji filmski hit koji je punio bioskopske sale bio je domaći film Zdravka Šotre – „Zona Zamfirova“. Sve se izmenilo. Stalna publika odavno ne postoji. Samo slučajni posetioci. Ostao je tu i tamo po koji filmski zaljubljenik. Jedan od poslednjih takvih zaljubljenika je naš sugrađanin A. D. U stvari dotični je pravi pravcati filmofil koji ne propušta ni jednu filmsku projekciju u Gradu. Filozof po obrazovanju, esteta po emocijama, kaže da u bioskopima još uvek mogu da se gledaju dobri pa i odlični filmovi, a na pitanje zašto publike ima sve manje odgovara (kroz spektar svojih kriterijuma) da je moralna kriza novog doba preneta i na bioskope i publiku pa otuda i ovakvo stanje.

Nema lošeg filma

I dok mu sitne, nemirne oči živo igraju po bioskopskoj oglasnoj tabli gde je izložena fotografija Supermena, još dodaje da ne postoji loš bioskop i loš film. „Možda nepripremljena i neobrazovana za filmske projekcije publika, ali film ne, film nikako“.
Ja mu verujem. U potpunost, samo ima li ko uši da to čuje?

(tekst objavljen u časopisu Ćuprija na Jasenici, br.3/4)

DVE VESTI (jedna loša, jedna dobra)

Mesto događanja: još uvek mala varoš na rubu Evrope i civilizacija, jedno od onih novih naselja koja su nastala tokom devedesetih godina prošlog veka (kao na primer: Bumbarov gaj, Budžin sokak, Krokodilova bara, Džudžin budžak ili Dolina lopova....) Sasvim običan dan. Sasvim običan susret. Sasvim običan dijalog. Barem bi tako trebalo da izgleda....

SEKRETAR: (ulazi, sav zadihan) Dobar dan gospodine predsedniče.
PREDSEDNIK: (onako u badi mantilu i papučama, u jednoj ruci novine - „Subotičke novine“, u drugoj naočare) Otkud ti Miloje?
SEKRETAR: Odavde (pokazuje rukom iza sebe)
PREDSEDNIK: A ja mislio odande (pokazuje na nebo). Dakle, otkud ti?
SEKRETAR: (poče ponovo da pokazuje rukom iza sebe, ali odustane). Razmišljam tako, evo već je prošlo podne, a predsednika nema. Pa onda, velim, da ja idem do njega i odnesem mu poštu da se pregleda ima li šta važno i.....
PREDSEDNIK: Ti si mislio! Ti si mislio! Sto puta sam ti rekao da nisi ti tamo da misliš, jer je dovoljno da jedan misli – to jest da ja mislim. Nemoj da to smetneš s uma iz više razloga koje ću ti jednom reći kada budem imao više vremena. Seti se samo šta se dogodilo sa prošlim sekretarom. I gde je sad (pokazuje rukama onako ukrštene kao kod uhapšenika) samo zato što je, pazi sad, probao da misli na svoju ruku. Ali već kada si tu – jeli me ko tražio?
SEKRETAR: Mislite, neko određen?
PREDSEDNIK: Jes, moja svastika! Šta se tu praviš pametniji nego li jesi. Nego pevaj, al redom. Jedno po jedno, samo brzo.
SEKRETAR: (onako po vojnički, uozbiljio se, ukrutio i referiše ubrzano) u 8,oo jedna trudnica. U 8 i 15 jedna trudnica. Da vidim dalje: u 8 i po jedna trudnica. (predsednik širi ruke, vrti glavom). Na naše pitanje (pa pogleda onako ispod oka), odnosno na moje pitanje, čemu svrha posete izbegla je odgovor rekavši kratko „zna on vrlo dobro“ i pogladila se po stomaku. Da vidimo dalje....zatim u 8 i 45 jedna trudnica......
PREDSEDNIK: Pa jesi li ti normalan? Kakve sad trudnice? Jel sam ja predsednik opštine ili babica? Jel ovo kabinet predsednika opštine, to jest moja kuća, (nešto tišim glasom) što mu dođe isto, ili babičnjak....
SEKRETAR: (zadihano) To sam joj i ja rekao, ali ona.....
PREDSEDNIK: Šta? Da nosi dve vesti – jednu lošu i jednu dobru?
SEKRETAR: Jeste, otkud znate?
PREDSEDNIK: Pa to je klasika (okrete se prema publici)
SEKRETAR: Ne, nego trudnica....
PREDSEDNIK: (zamahne da ga udari novinama, ali ovaj uzmače, te se nekako smiri. Udahne duboko). Pazi dobro šta te pitam. Razmisli, pa hajde. Navraćao li je ko, a da nije trudan? Razmisli!
SEKRETAR: (razmišlja, gleda u plafon pa u predsednika) Jes, vaš pašenog Šandor. (nasmeja se onako sve mu laknulo, a i predsednik se nasmeja)
PREDSEDNIK: Eto vidiš...
SEKRETAR: ....žalio se da ga boli stomak...(predsednik ga preseče pogledom, onako razgoračenim, ne skidajući oči sa njega)... prejeo se sinoć nekog bajatog ribljeg paprikaša (tu predsednik odahne sa velikim uzdahom)... a on bio, mislim paprikaš, zaljućen, baš onako po mađarski...
PREDSEDNIK: I šta reče da mu treba (onako uz smešak). Mala pozajmica (trlja palac i kažiprst) jeo – pio, a sad terba platiti.... ili neka diskretna intervencija. Pritisli ga malo problemi, a on odmah kod mene ko neka sekapersa. Nezna sam da mućne glavom, zasuče rukave i reši svoje probleme. Dakle, šta mu treba?
SEKRETAR: (Zvanično, i dalje po vojnički) Ne znam, nije izvoleo reći.
PREDSEDNIK: Znam ja! Ih velika mudrost da se pogodi! Opet je nešto zabrljao, nego šta! Sigurno su ga uhvatili u nekoj špekulaciji. Uzeo opštinske pare, ili još bolje pare sa nekog opštinskog konkursa, slupao ih u kafani, a ništa nije obavio da pokrije posao i opravda pare. A sećaš li se onomad kada se ubacio, tobož na moj predlog, u upravni odbor košarkaškog kluba, a zatim toj istoj pravi kluba servirao priču da od opštinske uplate za klubsko takmičenje njemu treba da se mesečno isplaćuje pedeset posto od te sume. Naravno, kao protiv uslugu on će klubu „sređivati stvari“. I šta se desilo – pare otišle na štiklama noćnih dama koje je usput pokupio obilazeći birtije, a od „sređenih stvari“ samo duplo golo – to jest ništa. Klipan jedan. A kada je (uz smeh) od Kineza sa Buvljaka kupio priloge za nastavak gradnje Kineskog zida.... (smeju se obojica) ....umalo nije izbio međunarodni incident i ne zaratismo sa „Žutima“. A onda ajde predsedniče vadi kestenje iz vatre.
SEKRETAR: (onako žmureći i povremeno viri na jedno oko) Ja ništa o tome ne znam.
PREDSEDNIK: No dobro, o tome ćemo neki drugi dan. Neka se malo krčka na vatri pa neka pazi drugi put. Što je mnogo – mnogo je. Ajd sad dalje, dalje, samo brzo ili ću ovde dočekati i Božić i Uskrs čekajući te da okončaš izveštaj. Da li je stigao kurir iz Ministarstva sa poverljivom poštom? Možda neka strana delegacija, poslovni ljudi iz daleka da ulože neku paru u ovo naše bespuće ili ko drugi?
SEKRETAR: Da, vidim...(gleda u notes, vrti stranice napred – nazad, pa pogleduje u predsednika, ali se ne odlučuje da kaže, sve nekako vrda)
PREDSEDNIK: Iiiiiii? (krivi vrat ka njemu i već nervozno lupka stopalom po podu)
SEKRETAR: (gleda u notes pa u predsednika i najzad) pa... jedna trudnica, ali ste rekli da trudnice više ne pominjem. (predsednik uzima novine sa stola i gađa ga, a ovaj beži van prostorije).
PREDSEDNIK: (onako za sebe) Onaj klipan „majkino pile“ opet je nešto uprskao, i to debelo ovog puta (pokazujući rukama znak trudne žene i smeulji se, a potom se naglo uozbilji). A da to nije...!

(Mesto radnje, likovi i događaji su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarniom događajima i ličnostima je slučajna....)

(Subotičke NOVINE, 19. oktobar 2007)

Griška Dragin

Šandor Roža brani Suboticu

Da se ja pitam i da sam neka vlast kao što nisam ja bih sazvao grupu najstručnijih faca i likova, sve same eksperate u svojim zanatima – takoreći konzilijum, a sve u cilju da izlečimo i spasemo našu varoš, pardon grad od pošasti koja je zavladala njime (i nesamo njime, al prvo kao što red nalaže da počnemo od vlastitog dvorišta) i koja preti da nas oduva i odnese zauvek sa lica zemlje.
– Dakle, gospodo – onako sa dubokim glasom, punim zabrinutosti započnem obraćanje skupu – imam nešto veoma važno da vam saopštim. U našoj maloj varoši, kako nam javljaju naši verni denucijanti, već duže vreme se dešavaju čudne stvari. Nakon starih lepih vremena i dobrih poteza čelnih ljudi i biznismena grada, od kojih treba svakako naglasiti, započet, a hvala Bogu nikada ne završen olimpijski bazen, ali zato započeta i završena plava fontana koja je koštala ko svetog Petra kajgana (dobro de, znam i ja da je ona je koštala koliko košta jedna obična fontana, a to što je naplaćena kao deset pozlaćenih i ko je to naplatio, to je priča za neki drugi put), konačnog rušenja pozorišta (zamislite, čak dva u isto vreme, što se nisu setili ni oni iz Beograda), zidanja monstrum zgrade u centru grada pa još je, u inat svima, nazvati „Srce grada“ koja ulepšava grad taman toliko ko piletu „ono“ na grudima, potom, ekstra-monstrum investicija zvana „Prečistač“, koju neće uspeti da otplate ni naši čukununuci, zatvaranje Subotičkog privrednog sajma i njegovog preseljenja u velegrad poznat po imenu Bačka Topola, te više desetina propalih investicija, desilo se nešto nepredviđeno, što je počelo polako da uzima uznemirujuće pojave. Narod više na naše poteze niti gunđa, niti negoduje. Narod više nikuda ne žuri i sve je počelo da se odvija „na lagano“ i uz smešak. Sa ulica je nestao žamor. Svako gleda svoja posla. Komšije se nesvađaju i nepsuju. Čak je primećeno da ukoliko dođe do saobraćajke, građani se jedni drugima izvinjavaju do iznemoglosti
– Izvinite ja sam kriv.
– Ma ne, ja sam kriv.
– Pustite sad to, ja nisam pazio i desilo se..
– Šta vi tu meni, vi niste pazili, kada ja nisam bio dovoljno pažljiv i stoga primite moje puno izvinjenje, te evo broja moje polise osiguranja...
I na kraju, što je najgore, u varoši ima sve više knjižara, a narod čita i kupuje knjige ko da su džabe. Kupuje, kupuje, čak i komplete, a plaća što karticom, što kešom. Gospodo (tada udahnem duboko), situacija je vrlo uzbunjujuća! Niko više ne obraća pažnju na nas. Šta mi možem i moramo da preduzmeno da izbavimo varoš iz ovakve nevolje.
Prisutni eksperti za tren se pogledaše, a potom svi gotovo u jedan glas povikoše: da se pozove Aleksandar Ružić (alijas Roža Šandor).
– ŠACA, ŠACA, zaori se složno i uzvik poče odjekivati salom.
Neko spremno predloži.
– Da se napiše pismo Roža Šandoru i neka spasi varoš. Kada može tamo neko u nekakvoj Americi, sa vrlo smešnim imenom - zamislite „Supermen“, da spasava svet, valjda može naš dragi i nikad dovoljno nahvaljeni Šaca da spase ovu malu varoš na samom rubu civilizacije tj. Evrope. Oni hitriji i puni samoinicijative odmah nabaviše hartiju, mastilo i pero te sav pribor staviše na sto oko kojeg se odmah svi okupismo. U tili čas izaberemo najpismenijeg među nama, a to beše Ivan, kojeg je u mladosti opštinska redarska služba te policija više puta hvatala da piše po varoškoj kući „Dole vlada“ i „Uaaaa bando crvena“.
Ućutasmo se. U Sali zavlada napeta atmosvera. Neko gleda u plafon, neko poče da cokće (kao, nešto mu od ručka zapalo među zube), dok se većina počela mrštiti na to belo hartijče, ko da mu je ono skrivilo ama baš sve na svetu. Vidim ja da je opet sve spalo na moja pleća, te podigavši glavu gore, zažmurim, uzmem vazduh i počnem nizati rečenice:

„Dragi Šaco,
ti kao dični predstavnik svoje branše (kome Jova Čaruga nije ni do kolena, ma ni do tabana zasigurno), markantni lik mračnog doba i veoma zločesti razbojnik, kojem je svaki razbojluk na srcu i duši, već više stoleća rešavaš nezgodacije na vrlo jasan i principijelan način. Kome opanci–kome obojci, pa ko preživi neka priča dalje (obično niko ne preživi). E, to brate nama treba, malo čvrste ruke u našoj varoši pa da se stvari vrate na svoje mesto. Povuci-poegni, zaseci-zapeci, potopi-otopi, no prekljinjemo te i molimo te svemu tvojemu što ti leži na srcu (a to je zasigurno bure dobog belog vina i dva-tri sifona sode), izbavi nas i vrati nam stanje na staro. Hoćemo da narod šuška – nećemo da gleda svoja posla. Hoćemo da narod gunđa – nećemo da ide u biblioteku, već na buvljak (ili što ono naš narod zove - pecu). Bogato ćemo ti se odužiti. Novoprimljenom akademiku (dabome, vojvođanskom) naložićemo da ti izradi vitraž u prirodnoj veličini koja će krasiti Veliku većnicu (tik uz cara i kralja, na kraju krajeva i uz caricu čak), a najpriznatijem stioklepcu ćemo zadati da naklepa rime (što u desetercu, što u osmercu) o tvom junačkom podvigu koje će sva deca u školama deklamovati poput Vjeruju pre početka nastave. Ako treba pregovaraćemo i sa udruženjem guslara iz obližnje varoši (mada o ovom mom mudrom predlogu nismo svi bili jednoglasni, neki su bili za tamburaški orkestar, a bilo je onih koji su predlagali bandu gajdaša, no dobro o tome kad dođe vreme).
Grle te i ljube, bez nimalo poštovanja, ali sa mnogo prezira itd. itd.“

Locirajući mesto razbojnikovanja (lokalni put Subotica-Segedin) te zadnja pošta usamljeno ostrvce na Ludaškom jezeru pismo se dade tekliću da ga otpravi.
Nakon toga, svi se zadovoljno, sa puno suza u očima pogledasmo, te stadosmo se ljubiti u obraze i čestitati jedni drugima na uspešno obavljenom još jednom važnom i odgovornom zadatku (uostalom zato primamo i platu).
I zato da se ja pitam....

Piczo