nasknjizevniklub

Budimir M. Popadić, potpukovnik vojske Jugoslavije u penziji, rođen je 8. juna 1954.g. u Silbašu.
Osnovnu školu "Braća Novakov" završio je u Silbašu 1969.g., zatim Srednju vojnu školu u Banja Luci i Vojnu Akademiju u Beogradu.
Stručni radovi su mu objavljivani u vojnostručnim časopisima. Petnaest godina se bavi novinarstvom i stalni je dopisnik nedeljnika Vojska, sada magazina Odbrana, a pisao je i za listove Dnevnik, Nedeljni dnevnik, Palanačke novine, Magyar Szo, Bečejski Mozaik, Svetionik i Vojni veteran.
Nosilac je jednog od najviših odlikovanja SFRJ-Ordena za hrabrost (1991.).
Za svoj novinarski rad dobio je više priznanja među kojima i Malu plaketu Novosadskog korpusa (2004), a 2005.g. proglašen je za najuspešnijeg novinara saradnika nedeljnika Vojska i magazina Odbrana.
Objavio je: Razotkrivanje slikara (razgovori sa slikarom Šandorom Šlajfom)-Novi Sad,2004.g, Silbaška kazivanja (Bečej, 2007) i Običan divan silbaški (Novi Sad, 2008).

Опанчари

Опанке су носили к'о вaљда у сваком селу, они најстарији паори. Можда су и' понекаде носили и они млађи кад се кериду па оћеду да изгледају к'о деде ил' бáбе, ал' углавном стари.
Лети, горе, бела кошуља широка тако на девет пола, а доле беле гаће тричетврт ил' од шес' пола, широке, комотне, да мож' да ландарају и све од избељеног кудељног ил' исто тако ручно тканог ланеног платна. На ногама црне опанке од, одоле, дебеле а од горе мекше говође коже, обавезно с језиком напред.
Сотим опанкама си мог'о и лети и зими, по њиви, по ленији, посебно по стрњики ал' никако ниси мог'о по асфалту па ваљда зато данас ни не требаду млого к'о некад.
Носиле су се и на босу ногу и на дебеле вунене чарапе, кад је јако ладно у опанак се и сламе турало, а канда су малко и жуљале док се не разгазиду. Знало је у њи' упадати и блата и прашине, ал' се оне лако чистиле, само и' изујеш и истресеш, удариш и' онако једну о другу.
Оне за мало свечаније прилике, кад је требало на шор изићи и до дивана отићи, мазале су се с машћу, да будеду црне и да се сјајиду.
Кошуље и гаће су се шиле у кући, ал' за опанке је треб'о мајстор, опанчар, а у селу је бијо, кол'ко се сви сећаду, само један, Родољуб Стојшић, боље га познавали само к'о Родољуб опанчар.

одломак

СИЛБАШКА КАЗИВАЊА

Прича с' тавана

Успомене се носиле горе, на таван, да с' не баце, па се на њи' заборављало све док неке друге успомене не би дошле на ред за таван.

- Јел деда, каде с' бијо задњи пут на тавану? Не на оном ди с' кукурезе јесенас диз'о с чекрком, већ оном другом делу.
- И не сећам се више, а и шта ћу на тавану међ' том старудијом.
- Ајд' идемо, да видимо. Да барем разбудимо мишове.
- Шта с' навалијо тол'ко и шта ш тамо? Та мани се. Ал' ајд', да с' не срдиш на мене. И паз' да идеш по греди да не пропа'неш у коју собу.

Тавана у Силбашу има, к'о кућа, свакакви'. И дужни' и на лакат, и велики' и мали', и празни' и пуни', и с кукурузом и с' житом. Има и', није да нема, ал' они' с успоменама је све мање.
Одавна већ срушили старе набијаче с трском ил' с црепом, остала мож' бити по ди која у по неком шору, ал' јако сумњам јел скоро нисам глед'о а ни видијо.
Рушиду и оне мало мање старе, некад газдачке, од цигљи с таванима к'о још једна кућа, и зидаду нове, на спрат и све с поткровљима. Не знаду да с' онима што и' рушиду нестаједу и тавани и успомене фамилије јел за њи', у тим новим кућама, канда ни нема места. Кад се тог' једаред будеду и сетили канда ће да будне касно јел више ни од успомена неће ништа остати.
Успомене се носиле горе, на таван, да с' не баце, јел мож' бити да кадгод затребаду, па се на њи' заборављало све док неке другре успомене не би дошле на ред за таван. Помераш ондак оне успомене од пре да направиш места ди ћеду да станеду ове нове. А диш ш њима кад не буде тавана, само у јаму, по мраку, да нико и не види и како ш и' онда наћи кад ти затребаду?
Само да знаш, никако, и немој се правити да ти нико није каз'о.

(одломак из ОБИЧАН ДИВАН СИЛБАШКИ)

Piczo