Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Rođena u Novom Sadu 1974.g., gde se školovala i studirala...Od 2003/4. otisnula se u svoj skitački prosvetarski život, preko Banata do Bajmoka. Sada radi u Bajmoku, a u njoj i kroz nju žive svetovi koji trenutno deluju u Subotici. Nema formalno objavljenih radova do sada. Većinu stvaralaštva piše u obliku urbane proze u stihovima inspirisane najdubljim egzistencijalnim pitanjima...
Novi Sad
Postoji neka neobjasnjiva ljubav
Svakog petka
Kada sedam u voz
Kada se naprtljažena
Guram sa natorbanim putnicima
Misao na tebe
Moj grade
Oboji moj krvotok
Radoscu
I svaki zagusljivi stisak i zadah
Postaju nevidljivi
Volim taj betonski most
preko kog klizim lagano
kao ljubav preko usana
najnežnijeg poljupca
najavljuje moje ponovno stapanje sa tobom
i tvoje ponovno stapanje sa mnom
Nismo mi samo vikend ljubavnici,
Nasa ljubav traje, cini mi se,
Oduvek
Tako si pitom i mek
Tečeš zajedno sa Dunavom,
A nikad ne odeš u potpunosti...
Mirišeš na moje detinjstvo,
Ali i odrastanje..
Na mnoge dolaske i odlaske..
Nosiš u sebi mešavinu dostojanstva i krotosti
Veličanstven spoj.
I opet,
Širiš ruke svima
I otvaraš vrata svima
Sa osmehom na usnama..
Volim sve što imaš da mi daš.
Svaki dašak povetarca,
Svaku košavu,
Šetnju po Keju
Pesak na Štrandu
Širinu bulevara
Sva godišnja doba
Limanskog, dunavskog ,
Kamenickog
I svakog drugog parka
Tvrdjavu, veliki sat
Dugu,slobodu i železnički most
Tri džinovska, živa šrafa
Za Srbiju
Volim sivilo Limana,
Beton izrezbaren mojim detinjstvom,
Padovima i ustajanjima..
Volim Ggrbavicu, Telep,
Sve ulice koje nesebično širiš preda mnom
I glavne i sporedne...
Jedino ne volim
Kad vidim kako te rane
Raznim đubretom, prljavštinom,
Skupovima mržnje i nasilja,
Praznim bocama i krvavim špricevima,
Razbijenim prozorima na crkvama,
Automobilima na biciklističkim stazama,
Razvaljenim spomenicima na grobljima,
Kada ti stanu đonom
Na tvoje čisto lice
Odlivaš bol brzim suzama Dunava...
RODOLJUBIVA
Cesto imam zelju
Da podelim nesto
Sa svojim narodom
Ono sto ja imam
Samo su reci
A narod moj
Slusa poeziju
Jedino uz ritam turbo-folka
I potpuno im je svejedno
Da li tekst govori o Bogu
Ili brus-halteru
Vazno je dobro se izdjipati
Stipnuti nekoga za guzu
Prevariti nekog na brzaka
Izvuci iz necijeg dzepa
Mozda jedini dinar
Doci pijan kuci
I sutradan, mamuran I snen
Kriviti Boga, Ameriku I drzavu
Za sve sto ne ide,
Za svaku neuspelu kradju I prevaru
Narod moj
Krade sam od sebe
Vreme na poslu
Da se obave razne privatne stvari
I posle se zali na platu…
Narod moj veruje
Da je dobar
Prodere se kroz salter
Na scucureno dete
Ispred crkve dobro ispsuje Boga
Onda udje I celiva ikone
Bilo bi dobro
Postaviti veliko ogledalo
Iznad Srbije
Juli 2007, Novi Sad
PREDRASUDE
Veliki plavi autobus
Pun raznih lica
I raznih srca
Da li mogu da spustim
Ovu torbu pored tebe?
Ne- kažeš mi grubo
Nema veze, pomislim,
I guram je sebi pod noge
Idemo dalje
U naše zenice
Naizmenično ulaze snopovi sena
I nezreli kukuruzi..
Da li možeš
Da se pomeriš
Da prodjem
Ne, kažeš sasvim mirno.
Nema veze, mislim, sačekaću.
Da li možeš
Da mi pomogneš
Oko podizanja šatora
(Već znam tvoj odgovor)
Ne, kažeš nezainteresovano
Sa svojim narodom nisi
Toliko odsečan, toliko odbojan..
Opet imam potrebu kada
moram tražiti pomoć od tebe
Želudac mi se skupio kao
Zategnuta pesnica
Ne, ne, ne,
Odgovaras spokojno
A ja osećam strelu u svom srcu
Imaš li nešto tuplje od te reči?
Osetim Božju bol..
Iako si ti Englez,
A ja Srpkinja,
Naš Duh je isti,
I mislim
Da sada place…
Isto
Kao sto je plakao
Kada bih ja prosla
Pored nekih ljudi
Koji izgledaju
Malo drugacije od mene
Nisam se ni potrudila
Da upoznam
Njihova srca,
Bezbedno sam ih zaobilazila
Sa blagim prezirom..
Žao mi je, Oče,
Oprosti,
I pomozi
Da padnu sve predrasude I
Sve laži sazidane
Na reklamama, na generalisanju
Stvari I nenormalnim normama…
Juli, 2007, Novi Sad
TRENUTAK
Pokusavam da
Stavim
Celog Hrista
U jednu pesmu
Nekako
Ne moze da stane
jer
U njemu
Zive zivot
I smrt
Spojeni na krstu
U jedan trenutak
Mislim
Da je to bio
Najbolniji
Trenutak covecanstva
“ Eli, Eli, lama savahtani?”
JULI, 2007, Novi Sad
STANOVNICI
U meni
Žive reči
Kao neki
Patuljci
Izadju s vremena
Na vreme
Obučene
U srpski jezik.
Nekad
Pokušam da ih presvučem
Na primer
U engleski jezik
I vidi se da im
Ne odgovara veličina
Ili boja,
Onda
Se postiđene vrate kuci
I čekaju
Savršen kroj.
POZUDA
On ulazi
Seda pored mene
Zelim ga
Nije nista posebno, ali
Uzasno snazno me privlaci
Kao magnet
Zelim
Da se zalepim za njega
Nek me kasnije sastruzu
Moje telo se budi
Impulsi strmoglavo jure
Izbijaju iz tela
U usima cujem jos samo
Odjek iznutra
Bubnjanje svog stegnutog srca
Ne mogu vise ovako.
Zgrabicu ga I posedovati do poslednjeg atoma snage
Pa sta, pa neka mi pakao padne na glavu, pa sta?
Provrelu krv zapljusne misao:
“A njegova zena?”
Ona ne mora nista znati.
Ovo je ipak prejak osecaj
Nije to ljubav
Samo neka neobjasnjiva privlacnost
Zivotinjski instinkt,
Preglasni urlik tela
Protiv ovoga
Nemoguce je boriti se..
Nova misao:
Onako smrvljen nosis krst
Dok ti iz dlanova
Kaplje krv bola
Cena ovog trenutka
Jos bolnije:
Tvoj pogled ne nosi prekor
Ti Hriste
Nosis ljubav u ocima
Ne mogu protiv nje..
Oslobodi me ove pozude…
Juli 2007, Novi Sad
JEDNOM
Jednom,
Rekao si reč
I nastalo je nebo.
Jednom,
Rekao si reč
I nastale su zvezde.
Jednom,
Rekao si reč
I nastala je zemlja.
Jednom,
Rekao si reč
I nastala sam ja...
Juli 2007, Novi Sad
JA SAM
Cesto
Me kao zmija
obavije
Pitanje
Ko sam ja u stvari
Sikce mi u facu
Podrugljivo palaca jezikom
Pokusava
Da me zastrasi
I ubije
Dosetim se onda
Da sam ja
Kao neki
Protocni bojler
Bozje reci
Da izadje sto toplija
I ugreje necije srce
Ponekad sam
Samo spona
Svih svojih prijatelja
Cija srca su zabodena
Kao ciode na panou moje duse.
A nekad usce
Mnogih gradova I sela
Mnogih crkvi I denominacija
U meni kuljaju mesanja
Njihovih hladnih I toplih struja.
Mozda sam
Na kraju, ipak,
Samo nevolja
Svojim roditeljima..
Ali sigurno znam
Da sam dete
Boga zivoga
Koje tek raste
I videcemo sta ce postati
Ja jesam
Jer sam deo
Onoga koji jeste
Mi
Znaš da
Nećemo izdržati
Gledajući maglovito
U senke budućih stvari
Znaš da
Je moguće preživeti
Jedino glavom potpuno
Zaronjenom u Reč
Ne diži pogled
Dok traje opasnost
To je naše jedino sklonište
Dok zavijaju sirene laži
I padaju bombe obmana po nama
Biću ti potpora
Bićeš mi potpora
Bez tebe ne mogu izdržati
Bez mene ne možeš izdržati
Kada ne mogu dalje
Pruži mi ruku
Podigni me
Šapatom vere
Dok god mičemo usnama
Biće nade
Za naš opstanak
Dok god ima
Glasa za šapat
Ima nade
Za ostvarenje snova
Dok god ima
Reči
Oko nas
I u nama
Neraskidivi smo
Kao karike u lancu
Nanizane na Hrista,
Sidro čvrsto zariveno
U Božije srce ljubavi.
Subotica, 24.10.2007.
LJUBAV
Nosim u sebi misao
Koja želi da dotakne
Središte tvog srca,
Suštinu tvog bića.
Nikad nisam sigurna
Smem li da iskoračim
Ka tebi
Zato što
Nisi moj
Zato što
Nisam tvoja.
Ipak se usudim
S vremena na vreme
Da ti ponudim
Jedino što imam
Ti čekas ljubav
Ja je ne nosim na usnama
Nego u srcu
A ono stanuje u večnosti
Ti svoje ne želiš da pustiš
Da isprobaš ukus istine..
Plašim se
Probudićeš mi telo
Plašiš se
Probudiću ti dušu
Ljubav je…
Ljubav je
Odreći se slave
Ljubav je
Odreći se sebe
Ljubav je
Probodene vene..
Ljubav je
Zakucane stope za krst
Ljubav je
Kruna bola
Za pokrivanje
Svega što ne valja
Kod tebe..
Kod mene…
Dotakla bih te
Tom iskrom
Ali smem
Jedino na oltaru
U molitvi..
