Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Rođena sam 21.06.1973.god. u Somboru. Živela sam i odrastala u Sonti, u jednom malenom mestu na obali Dunava. Živim u Subotici i član sam Književnog kluba Subotice i Književnog kluba SEVERNA ZVEZDA, isto u Subotici.
Pišem poeziju i prozu i imam objavljenu zbirku pesama: „Zbirka mojih koraka“ i roman za tinejdžere "Volim,ne volim". U pripremi su i rukopisi za dva mini-romana i još jednu zbirku pesama koje čekaju neka bolja vremena za objavljivanje...
Iz štampe je izašao roman "Volim, ne volim", autobiografska priča, pisan u obliku dnevnika, koji obuhvata period mog teen-doba.
To je bilo vreme dok smo još svi živeli u bratstvu i jedinstvu, putovali širom naše "Juge" bez pasoša, dok se nije znalo za reči kao što su sankcije, izbeglištvo i progoni, dok se o ratu čitalo samo na časovima istorije ili gledalo u partizanskim filmovima.
Međutim, i u tom "srećnom" vremenu, kao i danas, odrastanje dece, njihovo stasavanje i prelazak u svet odraslih, sve te brige i problemi oko prvih ljubavi, uspeha u školi, sukoba sa roditeljima, uvek su isti. Zato verujem da će moja priča biti zanimljiva i današnjoj generaciji, da će se mnogi u nekom mom liku prepoznati, ili neku situaciju i događaj iz knjige uporediti sa svojim životom. Jer, prve ljubavi, i ne samo prve, već ljubavi uopšte, slične su i kroz vekove se ne menjaju. Menjaju se samo način oblačenja, govora, interesovanja, muzika i filmovi, knjige koje se čitaju...
Ovaj roman je skup kratkih priča, povezanih u celinu. Kako je rekao recenzor knjige Predrag Opalić, svaka ta celina može se čitati posebno, i na kojoj god se strani knjiga otvori - može se početi baš odatle, a sam tekst čitaoca tera na dalje čitanje. Mnoge strane su bukvalno prepisane iz mog dnevnika iz tog perioda, a neke su izmenjene ili napisane sada. Likovi u romanu su stvarne ličnosti, ali su njihova imena i poneke karakteristike promenjeni. Poneki događaji su takođe izmenjeni, a neki su zaista onakvi kako su se i dogodili. Poneki su izmišljeni i plod moje mašte, da bi čitaocima priča bila zanimljiva i držala pažnju. Ceo roman je bogat raznim dešavanjima i novim zapletima koji se nadovezuju jedan na drugi i po završetku jedne situacije ili događaja počinje novi, koji tera da se bukvalno knjiga pročita u jednom dahu.
Radnja romana se dešava u mom selu, Sonti, na momente se seli i u selo na jugu Srbije, u Kalnu, a jednim delom i u Kopar... Opisani su događaji, stvarni ili tek iz moje mašte, školski dani, raspusti kod bake, letovanje kod strica na moru... Problemi - veliki ili mali, prve simpatije, ljubavi, drugarstva nezaboravna, i sve to kroz moj dnevnik... Sve je to zapisano za nezaborav vama, ili tek na malo opuštanja i bega od stvarnosti. Ponekad se zaista treba vratiti u ono, srećno, vreme, u detinjstvo....
Novi roman - nastavak Volim,ne volim, pod nazivom RECI MI DA ZNAM -
USKORO
svaka pomoc donatora dobrodošla!!!
roman se može nabaviti u Klubu ljubitelja lepih umetnosti "Aliass", u knjižari "Plato" u Subotici i u Sonti u knjižari "Saldo", ali i kod mene lično pouzećem na adresi
Ovo nam je poslednja nedelja u školi. Poslednji ponedeljak, sutra će biti poslednji utorak.
Tina je već par dana na logorovanju. U petak jutro se vraćaju, taman pred naš banket. Mi imamo u petak veče banket.
Ona je isto pozvana da kao gost bude na našoj žurci. Pre žurke će biti „svečani“ roditeljski sastanak, podela knjižica i diploma, nagrada, knjiga za odličan uspeh i dodela Vukovih diploma. Ja je neću dobiti. Uspeh mi je 4.84! Ocene su nam već sve zaključene. Ove nedelje idemo u školu tako da se zezamo.
petak, 17.06.1988.g
Tina je posle podne došla sa logorovanja. Išla sam sa mamom da je dočekam.
- Bilo je super! Šta smo sve radili, samo da znate... Najviše mi se sviđala logorska vatra, i noću kad smo kraj nje sedeli... Zaista je bilo tako kako si mi pričala... – Tina nam je uzbuđeno usput do kuće pričala. I sada i dalje priča dogodovštine i šta je sve bilo. Ne može da prestane.
- Jedno jutro smo imali posetu. Bili su Zdenko i neki njegovi... Ostali su nekih sat vremena sa nama...
- Hoćeš reći, sa tobom? – zadirkivala sam je.
- Bila sam u šatoru sa Danom, Biljom, Majom i Sabinom. Bile smo tako lude da smo čak...
Nastavljala je Tina svoju priču nesvesna da joj ja nešto dobacujem.
Za par sati ćemo krenuti na banket. Ide i mama. Tata još nije došao iz Beograda. Možda će kasniti pa će doći posle.
Mama me stalno pita do koliko ćemo mi ostati, kad roditelji odu.
- Do jutra! - odgovorila sam joj. Želim da bude tako. Pogotovo kad znam da će tamo biti i Željko.
- Doći će i Zdenko. – šapnula mi je Tina. – Rekao mi je. Biće gore u kabini kod Željka, kao jedan od DJ, pored Baneta.
subota, 18.06.1988.g
Sinoć je bio naš banket, naš završetak osmog razreda i naša žurka.
Prvo je bila podela knjižica, diploma... Proglašenje učenika generacije. Odlični učenici su na poklon od škole dobili knjige. Ja sam dobila knjigu Augusta Šenoe „Seljačka buna“.
Posle je bila zakuska za roditelje. Tina i njene drugarice su posluživale. Tata je bio stigao ranije tako da je i on bio.
Ja sam sijala od uzbuđenja. Svi su mi rekli da mi je komplet «super». Najviše su im se sviđale moje čizmice. Tina je isto obukla svoje, ali se od pantalona baš nisu videle.
Posle svečanog dela i odlaska roditelja, poslužena je večera , a onda je krenula muzika.
Željko, Bane i Zdenko su bili gore u kabini. Bili su još neki sa njima. Ja sam par puta odlazila gore da naručim pesme. Svaku su mi ispunili. Jednom su mi samo umesto neke druge pesme od Tajči, pustili njenu pesmu sa Harijem: „Sedamnest ti je godina i još se nisi ljubila“. Da li je to trebalo da me asocira na nešto?
Cele noći sam bila razvučena između kabine gore i Željka, i društva dole, mojih drugara. Nekim drugaricama je zasmetalo što se stalno odvajam od njih i što idem gore. Samo su mi zavidele, znam to.
Mare me jednom pozvao na ples. Bio je neki „sentiš“. Već je bila prošla ponoć. Plesala sam s njim, a mislima sam se bila vratila u dane kad smo bili zajedno. Tada nikad nismo plesali uz sentiš.
- Znaš... – počeo je Mare, dok smo plesali. – Znaš, nismo mi bili loš par.
- Nismo... Ali to je prošlo, pusti to...
- Znam. Imaš novo društvo... Sve vidim... – govorio je, a meni ga je nekako bilo žao u tom trenutku. Bilo mi je žao što smo se razdvojili, što vidim da nije hteo to, što se kaje, kako mi je jednom rekao, i što bi hteo da se „pomirimo“.
- Prošlo je naše vreme... Ali, ko zna možda jednom...
- Znaš... – nastavljao je Mare, ne prekidajući ples i ne puštajući me kad je počela druga pesma. Osetila sam da mu dah miriše na alkohol. Možda je to samo alkohol govorio iz njega? Možda je samo tako skupio snage da mi sve kaže? Stiskao me jače i prstima kružio po mojim leđima. Prvi put sam bila srećna što je to bio on.
- Ljubav dođe, prođe. Sećanja ostaju. I rane. Rane zarastu, sećanja i dalje ostaju. Je l znaš to?
Samo sam lagano klimnula glavom slušajući njegove reči. Došlo mi je da zaplačem. Da izađem napolje. Da me nema.
- Setićeš se toga, jednom... Kad se budemo sreli ovde za nekih petnaest ili dva'est godina na godišnjici mature. Opet ćemo ovako plesati, ali kao drugi ljudi...
Plesali smo još jednu-dve pesme. Pričao je još kako će upisati srednju, ako je završi otići će kod oca u Austriju, ako ne, opet će otići u Austriju. Tamo ima posla i bez škole.
Ja sam njemu pričala o svojim planovima.
- Uvek sam znao da si pametna! Ako mi zatreba advokat, je l te mogu zvati?
- Neću biti advokat, ne volim to... Biću novinar. Možda ću nekad o tebi, kao bogatom biznismenu iz našeg sela, koji je radom u inostranstvu mnogo postigao, i nešto napisati. Ako u nekim novinama nađeš sebe, a ne znaš ko je to pisao, znaj da sam ja...
Posle plesa sa njim, plesala sam još sa Kristijem i Gogijem. Uz jednu pesmu sam bila plesala i sa Željkom. Sišao je dole i zamolio me za ples. Svi su tad u glas vikali: - O, o, o!
Primetila sam Mareta u ćošku kako nas gleda.
Zaboleo me njegov pogled, ali nisam htela obraćati pažnju na njega. Bila sam sretna što plešem sa Željkom. Samo to sam htela da mi bude važno. Samo Željko! Sva moja osećanja su se okrenula prema njemu. Mislim da ga volim! Ustvari ne mislim, znam da je tako!
Šapni mi
trenutke što ne rekosmo
poljupce kroz vazduh date
i čase tihe,
daleke,
same.
Šapni mi
milovanja kroz noć prenesena
sve drhtaje tela
i čase tihe,
daleke,
same.
Pod sklopljenim kapcima
Gledam ti oči, strasti pune
Pogledom skidaš me
Kliziš po meni
Kao dete niz tobogan
Lagano pa sve brže
U pogledu ti osetim
Tu igru ponoćnih igrača
Što u šarenilu beskraja
Pod sklopljenim kapcima
vodiš sa mnom.
