Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Rodjena je 29. jula 1970.g u Subotici, gde i danas živi.
Član je više književnih klubova i više puta je nagrađena na raznim festivalima za svoj stvaralački rad.
Poeziju piše od svoje trinaeste godine i pokazala se kao plodan i talentovan stvaralac koji još na žalost nije dobio svoju šansu.
Za sebe pouzdano zna da će pisati dok je živa.
Zaustavi
Zaustavi sjaj leta u
toploj boji medenog oka,
zaustavi suze kao reka,
slom i osećanja duboka,
zdrobi u sebi tugu
što se uspornenom hrani,
on sada voli drugu,
sa njom se od mene brani!
Zaustavi zauvek taj osmeh
i titranje svetiljke nežne
što senke ostavlja na
stranici tvoje duše,
zaustavi zauvek taj trenutak
jer silina istine i tuga me guše.
Uspomene te koje žive
još mi disati ne daju
samo još malo snage tražim
da me oči ne izdaju.
Ne želim suzu izdajničku,
otkriće me kao knjigu otvorenu,
od onog lica ostadoše samo
oči na licu umorenu.
Zaustavi sve...
nek duša pluta
na plavoj površini oka mog,
ti ćeš i dalje postojati
kao nemi svedok greha tog!
Osećam
Osećam da sam prerasla
pesme...napisala sam već
sve pročitano u stihovima
i nema više.
Osećam da proleće više
ne dolazi,
nema jutarnjih izmaglica
i belih jorgovana koji me
mirisom svojim opijaju.
Osećam sunce mi svoje
zrake uskraćuje,
nekom se drugom žarko osmehuje
ogrejano ljubavlju.
Osećam već odavno da je
vreme stalo,
i da se dan sa danom
ko repriza ponavlja i da je
život pokušaj da se iz
očaja pobegne u laži...
Osećam dok ispisujem
svaki put poslednje stihove,
da te srce moje svugde i u
svakom traži!
DA BIH
Da bih ti otvorila svoje
srce moram ti verovati.
Moram osetiti neku bliskost
u mislima i
još nedoživljenim događajima.
Moram miris
tvoje slutnje osetiti
u vazduhu,
neko upzorenje od
stradanja i naivnog
verovanja svima
koji me okružuju.
Da bih ti otvorila
svoje srce moraš
me voleti.
Obećaj mi
Obećaj mi da
kada ničega ne bude
ostaće nemo sećanje
u tebi
i da zbog gorčine
i zablude nećeš
mrzeti mene u sebi.
Obećaj mi da
neću biti još jedna
stranica u tvom
životu,
list žuti, zgaženi sa
septembarskim kišama,
dogorela sveća,
načeta sreća i
skrivena suza u
očima.
Obećaj mi da
ću za tebe biti
uvek lepa i posebna,
i da će u tvojoj
blagoj duši uvek
biti mesta za mene.
Pohvataj sene što
se igraju kao naša
krhka tela,
obećaj mi da ćeš
uraditi sve ono
što ja nisam
smela.
Obećaj mi da ćeš
me uvek voleti
kao sada,
i kada više ne budem
lepa i mlada,
i kada nestanu iskre
u očima mojim,
i kada vremenom
počnem šaru na
licu da krojim.
Obećaj mi da nećeš
prestati pisati jer,
poezija za nas
znači živeti i
disati.
Obećaj mi da nećeš prestati,
nestati,
biti mlad,
rasejan i budalast,
odlutao u neke svoje
svetove,
obećaj mi da ćeš
hvatati vetrove i
donositi mi bele
cvetove kada me
više ne bude.
x
NOVO JUTRO
KAO TAJNA MEKE,
SVILENE RUKE
ZAGRLIŠE LIŠĆEM
POSUTE PUTEVE
I CRVENO NEBO
OKUPANO SUZAMA.
DOK ZVUCI MEKE
GITARE SVIRAJU
PESME STARE,
NOVO JUTRO SE
BUDI I SVE OSTAJE ZA NAMA.
x
VILENJACI
OSTA SAMO PEPEO I TRULO JESENJE LIŠĆE
NEKE DAVNE LJUBAVI
I USPOMENE,
JEDNO SLOVO IZMAZANO
SUZAMA,
MEKI ŠAPAT UPLETEN U KOSAMA,
BAJKAMA MALIH VILENJAKA
ŠTO BLISTAJU KROZ NOĆ.
x
IME
TVOJE JE IME VEČNOST
I DUŠA STAZA SUNCA,
OSMEH MU UĆAREN,
NEŽAN NESTAO U TVOM
DAHU,
DOK KAPLJICE MEKE TUGE
MILUJU OČI DRUGE,
ČIJI JE BLESAK MUNJE
ZASPAO U VEČNOM MRAKU.
x
ne otvaram oči,
prizivam noć
napolju sipi kiša
miriše jesen,
goli, mokri koraci
ostavljaju tragove
i skrivam te ponovo u svoju uspomenu
čuvam te
beskrajno mnogo
puta pijem kišne kapi
kao eliksir života
noć beži u slepu
ulicu
zatvaram se u
tvoje dodire
ogledam se u
mekim baricama,
svetla, meka,
daleka u svojoj
uspomeni,
ti i ja na kiši
zaneseni
x
xxx
DOTAKNI ME,
POGLEDOM I POLJUPCEM,
MEKANU I POHOTLJIVU,
IZ OČIJU MI BLJEŠTI
MAŽENJE I PREVARA,
ČEKAM TE VRELA I
LEPLJIVA OD SNA
ZNOJA I KRVI...
(1987.)
PONOĆ
PONOĆ JE.
SVE SPAVA.
I GRAD, OSMEH
I DAH VETRA,
SAMO SE ČUJE
SONATA TUGE
ŠTOP LJUBI SE
SA TAMOM KROZ
NOĆ.
PONOĆ JE
I NIKOG NEMA.
NI BISTRIH SUZA
NI RUKE MOJE
U TVOJOJ KOSI,
SAMO VETAR,
NEŽNI PRIJATELJ
MOJE TUGE KAO
PRAŠINU SVE SA
SOBOM NOSI.
(1987.)
PESMA
PESMA...
MOJA RUKA,
JECAJ I TI NA
STIHOVIMA,
KORAČAŠ NEVIDLJIVA,
KROZ PAPIR I MIRIŠEŠ
NA LETNJE VEČERI...
(1987.)
Dvoje
Divne oči jeseni uronule su u dubinu planinskih jezera razotkrivajući večitu istinu prirodne ljubavi beskrajnog univerzuma. Noć je imala slatkast ukus prevare i mirisala je na strast, izgorelu savest koja u njihovom stapanju više nije postojala, rešena da ne bude više nikakava prepreka ovoj pravoj i iskrenoj ljubavi, odlučnoj da se bori iz inata.
Njena koža je bila toliko nežna, da su poljupci na njoj ostavljali užarene tragove divne i duboke želje mladog muškarca, koji je osvojio srce ove žene, koja više nije mogla, niti želela da se odupre.
Prizivala ga je, uvek ga je izazivala svojom nežnom pojavom i moćnom snagom pogleda, pred kojim je njegov britak um ostajao nem. Prstima je dodirivao njene male grudi, ljubeći je sa strašću, kakvu ranije nikada nije osetila. Topli trnci su mu ispunili utrobu shvatajući lepotu nečega najlepšeg sa osobom koju voliš najviše na svetu. Spojeni kao bol u radosti u svom zajedničkom stapanju sa otvorenim očima upali su zajedno u raj okupani vrelinom svetlosti skrivene mesečine koja je mirno sijala na njenim bedrima koja su mirisala na još...
Nikada joj nije bilo dosta njegovog nežnog dodira. Njegava koža je uvek mirisala tako privlačno. U tami slatkih misli njegov osmeh je zablistao kao divna zvezda koja ispunjava želje, a ona je svoju ispunila. Slabost od ljubavi koja je bila jača od nje same nije pokušavala ni da pobedi, zato je rešila da u svom očaju nemoći uživa više nego ikada, sretna da sretnija ne može biti...
